Napad keksa na opstanak Kosova

Stvari već dvadeset godina za jedne nisu dobre, dok su za druge predmet najodvratnijeg licemerja zvanog ‘pobeda nad mrtvima’.

Najpre onog  dela naroda koji se predstavlja kao Srb/kinje, a u stvari su najobičnije šićardžije, prevaranti, lopovi i kriminalci.

Dakle, kada su masovno krajem devedesetih prodavali sve svoje s ognjišta (kako ne volim ovu srednjevekovnu, izraubljenu reč) po nenormalnim (i daleko višim od tržišnih) cenama Albancima i kupovali odstupnice u Kraljevu, Kragujevcu, Nišu, na Dedinju, te iste Srbe boleo je quratz kako narod, njihov narod u majčinoj utrobi živi. Podizali su cene kvadrata stanova, snižavali cene kvadrata lokala, plaćali radna mesta u javnom sektoru, ucenjivali  i lizali vlasne guzice i najmanje im se jebalo šta će s grobovima njihovih predaka biti.

Osim što su u Kraljevu, recimo, koristili svaku priliku da se domognu povlastica države i ponize lokalno stanovništvo, nisu prezali da, jednom prilikom, likuju nad silovanjem gradske devojke od strane muškarca s Kosova, uz poruku ‘jebaćemo vas još i to ovako, na centralnom gradskom trgu!’

Moj narod?!

Ne, nikada!

Elem, lično iskustvo me naučilo da su u južnoj srpskoj pokrajini! ostali samo najsiromašniji ljudi i najokoreliji kriminalci. U ovom slučaju, država pod plaštom brige o prvima isključivo pomaže drugima da se obogate i postanu šerifi bezakonja čije su žrtve isključivo i jedino opet ovi prvi.

Nisam vam rekla ništa novo, je l’ da? Jedino ako očinjim vidom ne vidite slepačko ponašanje pomenutih.

Ali bih da vas obavestim o napadu keksa i ratu koji je, za sada, ali nakratko, prekinut bez žrtava.

Naime, s obzirom na to da je roba iz Srbije bila oslobođena plaćanja PDVa od 20 posto prilikom izvoza na Kosovo, do pre nekoliko dana hiljade i hiljade kamiona, godinama, fiktivno je prelazilo administrativne prelaze i vraćalo se u Srbiju, a zatim po istoj ceni kao da je oporezovana, ta ista roba, uglavnom prehrambena, završavala je u prodavnicama širom ove jadne zemlje. Pa, ako si trgovac poreklom ili s adresom na Kosovu, spustiš cenu dinar, dva, pet, deset, i sjebeš lokalne, poštene trgovce, a da si pritom postao deo lanca koji ovu zemlju satire kako god stigne u svoju korist.

U tom izigravanju zakona učestvovali su zli, pohlepni, a najpre kobajagi država Srbija, koja kobajagi, brine o gladnima na Kosovu.

Problem je što zbog kriminala u svoju korist ne brine o gladnima u Srbiji.

A ne brine. Ne da ne brine, nego navija za što više gladnih koji će da zavise od milostinje Jednog Čoveka i njegove klike i Našeg Budžeta i Muke da preživimo.

Možete da me mrzite i ne verujete, ali vas to neće nahraniti.

Ni vas, ni vašu decu, ni njihovu decu.

Ps. Moju baku, poreklom sa Kosova, iz Kačanika, iz požara u kojoj joj je majka izgorela pre skoro sedam decenija spasle su komšije Albanci. Retki Srbi koji su tada živeli pored Lepenice ni prstom nisu mrdnuli, osim što su se kao veliki vernici nad vatrom krstili.

‘Svejedno’ je zločin

Relativizacija i razvodnjavanje, najkraća priča o putovanju do društvenog pakla.

Ili paklenog društva, svejedno.

Relativizacija zločina, kazne, uspeha, sreće, malo si kriv, malo si mrtav, malo si ubica, malo si dželat i samo tako si malo bliže tome da si uopšte živ ovde gde se život meri trpljenjem, a ne stvaranjem.

I tako, malo po malo, derište od osamnaest zapali pekaru ili upuca vršnjaka, klinac od devetnaest na mrtvo prebije dvoje ljudi za jednu crvenu, nasilje u porodici, na ulici, u školi i fabrici, vlasni kradu i ponižavaju, deca se sprdaju sa žrtvama, dece nema dovoljno, deca su žrtve roditelja.

Nečijih, ne nužno svojih.

Istorija zločina pokazaće koliko su nam ruke pune kamenja uskratile i koliko smo zla sami sebi naneli kukavičkim odnosom prema svim zločinima i svim kaznama.

Ničemu nas naučile nisu.

I nikad neće, bar ne dok nam strah u kosti uliva onaj koji sebe proglašava vlasnim da se našom krvlju i mesom hrani.

Da u crno zavija ljude, reke, planine, živote.

Ako vam je dobro, pomirite se s tim da ste ‘kompletni idioti’, kako vas vidi i tretira onaj istorijski Kralj Sunce, isti onaj zbog kojeg ćete sopstvenu decu, pudalekobilo, gledati na groblju, putem Skajpa ili uživo jednom godišnje, a možda ni tada.

 

Mentalne bolesti ili Sila Boga ne moli

Zu piksla nikad nije dovoljno blizu, pa se tragovi žara vide svuda po stanu. I uvek je puna. Sudovi, tih par čaša i šoljica, danima stoje u sudoperi. Ne da joj se da nađe smisao.
Razvela se od sudopere, šporeta, frižidera, hrane i šminke. Jedino nad čim nije (još uvek) izgubila kontrolu je higijena, lična, fizička.
O mentalnoj već brine čitav tim sastavljen od psihijatra, terapije, pilula, filmova, knjiga.
Zu se kloni ljudi koliko je to moguće. Traži izgovore da je nema. Ponekad, baš nigde.
Zu voli ljude, ali ih se plaši. Mislim, plaši se sebe među ljudima i napada panike da će joj se tu, među njima, iznenada dogoditi nešto neprijatno, pašće u nesvest, ne može da udahne, srce hoće napolje iz nje, pa onda mora iz gomile u svoja sigurna četiri zida.
Te hronopije i nade i misli o besmislu svega u četiri zida slamaju Zu.
Ti obračuni sa hemijskim procesima u sopstvenoj glavi često zahtevaju mnogo suza, mnogo bežanja od stvarnosti, neprekidno ležanje i jecanje ponekad, onako od ranog jutra, nekad se dešavaju noću, kad sve izgleda mnogo mračnije, boli i telo i duša i nemoć i smisao i svitanje.
Ali Zu se bori.
Sa sobom najviše.
Zu se bori protiv depresije godinama, lepa je kao miran san i uporna kao vetar, ali nikako neće da iko njenu F dijagnozu uopšte zna. U palanci poput njene, mentalna bolest gora je od kancera, AIDS-a i invaliditeta zajedno.
Ona je malo luda, najčešće govore o Zu na ulici.
Samo zli ne shvataju kakva je Zu, u stvari, jer je sve u njihovoj glavi. I bolest i lek za nju.
Zu je hrabra, jer zna šta joj je, za razliku od onih koji joj samo odmažu u saznanju da je depresija mentalna bolest koja se ili leči ili drži pod kontrolom. Oni svoju dijagnozu kriju kao zmija noge, ju, naopako, depresija, ma to su sve foliranti!
Razumem Zu. Zato je i volim.
Razumem i njenog neprijatelja, poznajem ga lično.
Zove se F32.1 i jak je, opasan, podmukao i nepredvidiv.
Biste li vi pokušali da tako nonšalantno ignorišete nekog takvog koji stanuje u vašoj glavi, telu, danu, odnosima, prati vas na ulici, poslu, pozorištu, sastanku, koncertu?
Zu je hrabra.
Vi niste.
Zu, srećan ti naš Svetski dan mentalnih bolesti 

Koliko je država moja, toliko su njene i moje sise

OKTOBAR
Mesec borbe protiv raka dojke.
Na Međunarodni dan, 24., jednog četvrtka posle osam meseci čekanja, imam zakazan pregled mamografom.
ZATO
Državi poručujem da, koliko je ona moja, toliko su njene i moje sise.
Znači, nikom ništa, kao da mi zdravstveni sistem, ahahaha, sistem, ludilo, poručuje.
Od jutros dve mrtve.
Do narednog jutra biće ih ukupno pet.
Godišnje u Srbiji umre 1600 žena od raka dojke, najčešće zbog njegovog kasnog otkrivanja. Onih 4000 koje imaju sreću da se bolesne leče, možda prežive, a možda i ne prežive.
Boli državu kurac za vas, uverila sam se na ličnom i mnogo poznatih primera.
Zato, drage moje, morate same.
Prvo, svoje grudi u svoje ruke.
Da odjebete muževljevu potrebu za ribarskom dozvolom i tim novcem platite redovan pregled lekaru koji tezgari u privatnoj bolnici.
Da odjebete dečju potrebu za patikama u vrednosti pola vaše plate i tu polovinu potrošite na sve ginekološke analize potrebne ženama vaših godina.
Da šefu pred punom kancelarijom natrljate na nos da je i njega žena rodila i da će možda imati rak dojke, ona ili majka njegove dece, ali da tu njegova lova, uspeh i partijski status neće mnogo da pomognu.
Smrt ne boli i nije lažna novinska vest.
Jeste li svesne koliko smo im dozvolili?
SISE U SVOJE RUKE
Opipajte polako, sledite uputstva koja je lako pronaći i idite kod lekara čim primetite bilo šta neuoblčajeno.
Spasite se, lutke, dok još ima vremena.
Posle bolesti sledi smrt ili novi život, u kojem će, nažalost, svi osim vas ostati tu gde jesu, ni trunku oštećeni, ni trunku pomereni, ni mrvicu potreseni. Boli ih kita.
Oni, kao ni država, nit’ sise imaju, nit’ ih zanimaju.
Osim ako su zdrave i velike, dovoljne za njihovo zadovoljstvo i šake.
Zato, sise u svoje ruke najpre.
Vaše su, zar ne?

Celulit i ostale nuklearne pretnje

INTRO: Izvinite, predstava je otkazana, jer se glavna glumica upravo povredila. Idite kući, hvala što ste došli. Nećete? A šta ćemo da radimo? Ništa? Bravo, pa bravo! To je pravi odgovor! Narednih dvanaest sati nećemo raditi ništa! Divno, umrećemo od dosade!
PUBLIKA: … je zbunjena. Ne voli kad joj se sruši četvrti zid. Uplašena od istine o sebi samoj. A i ne može da zamisli da u teatru provede noć ne radeći ništa!

CELULIT: Svi ga imamo, ali neko uporno odbija da ga vidi. Kao meso i krv, ljudsku, ono što nas razlikuje od postpotrošačkog društva koje se, zadovoljavajući našem robovanju nametnutim potrebama, hrani iluzijom da će je odsustvo suštinskih vrednosti održati u prihvatljivom životu.
Predstava Aleksandra Kovacevic, po tekstu Injigo Ramirez de Aroa, bivšeg španskog diplomate i angažovanog pisca, nije namenjena onima kojima srce kuca međunožno ili iz novčanika, mada se najviše njih tiče, nažalost. Komad udara u tvoju slabost, u pleksus, u potrebu da se bude večno mlad, večno bogat, večno poznat, baš tamo gde se najmanje nadaš, a gde je najpotrebnije. Za one koji uopšte misle da će preživeti sopstveno nemanje sistema i hijerarhije vrednosti i udarac sjajnog tima na sceni, čija energija može i da ubije.
Ozbiljno.
Njih četvoro i jedan pokretni toalet na pozornici, među njima Stefan Milikić kao tajfun (prim. doživljaj autorke teksta) i na ‘momenat iznenađenja’ rediteljske intervencije, uz sjajna
kostimografska rešenja Stefan Savkovic (potpuni genije, prim. svetske produkcije u kojoj odavno radi), vredi svaki sekund vremena u kojem hraniš dušu, a ne telo. Mislim, ne celulit na najvidljivijim mestima društva u kojem živimo, već meso i krv koja te čine ranjivim i smrtnim bićem.
‘Tvoje tajno oružje u borbi protiv neukrotivog celulita’ postalo je pitanje svih pitanja u duboko naopakoj i posrnuloj zajednici ljudi, gde ljubav, poštovanje, dostojanstvo, tv, ajfoni i ajpodi, prodavanje kremica za i protiv svega i svačega i saosećanje menjaju mesta poput kuglica u bubnju iz kojih se izvlači nečija, najčešče tuđa sreća.
Zavist i pohlepa, rođaci, naši novi bogovi metaživota.
Pregaziti mrtve na putu za kobajagi gore, vratiti Čoveka Čoveku u sunovratu ka kobajagi dole, proglasiti dosadu savršenim ubicom, a ‘šoping, šoping, šoping’ u novu mantru kupovne religije i potrošnog toalet papir života, opasna je stvar.
Izuzetno opasna.
Jer je filozofija nastala iz viška vremena.
Jer je teatar nastao iz potrebe za hirurškom intervencijom nad celulitom mišljenja, dva i po milenijuma ranije.
Jer su ‘šoping molovi’ nova svetilišta.
Je l’ vam neko raspalio šamar tek da se osvestite gde ste i šta tu radite? Nije? Onda to katarzično iskustvo potražite u ovoj predstavi kraljevačkog pozorišta.
Ipak, vodite računa da pre toga na istim temeljima ne nikne još jedan bespotreban, ružan, tužan i uglavnom zapišan tržni centar. Pobunite se, pobogu!, da bi ovo suočavanje preživelo. Za svoj novac, na biletarnici teatra, suočite se sa sobom. Kupite karte i deci i objasnite im zašto je hrana za dušu jednako važna kao i ona za telo, sa ili bez celulita.
Jer, ne boli celulit.
Boli istina da ćete ga lečiti pre nego sopstveno meso, krv i dušu.
Ps. Autorka teksta svom snagom vas moli da ovu predstavu modernog izraza i predugačkog naslova pogledate što pre. Mislim, otkud znam kad će neko neprijatelju došapnuti koliko je dobra i katarzična, pa velim… Neprijatelj je moćan, ali Misleći Čovek uvek pobedi.
Luv ju, drugari od daščanog poda pozornice 
Milorad Miki Damjanović (prvak BDP), Dragana Đurđević (Kv tetar), Stefan Ostojić (Subotičko pozorište), Vladan Slavkovic, scenograf.

Reality TV vs. Zdrav razum

Četiri žene presudile su sebi smrću pre nego što ste to uradili vi.
U jednom danu.
Zahvaljujući vašem potpunom ignorisanju stvarnih problema, vašem bizarnom nagonu da zavirite u tuđ krevet, džep i tanjir umesto u knjige, zakone i civilizovan svet, zahvaljujući dvostrukom životu koji vodite zbog drugih ili zbog toga što nemate svest o zajednici, nemate svest o tome da niste jači, bolji, bogatiji i pametniji ako u tuđoj nesreći i patološkoj mržnji uživate.
Naprotiv, samo ste deo krugova nasilja, vaše nečinjenje je nasilno, vaša pasivna agresija takođe ubija, a i na dobrom ste putu do obdukcionog stola ili zatvorskih rešetaka. Vi ili vaša deca, ista ona deca koju gurate pred kamere i javnost da se takmiče pevajući, plešući, kreveljeći se ili dajući smešne izjave za tv jer ste im vi to na neki volšeban, valutno burazerski način omogućili.

Nastavi čitati Reality TV vs. Zdrav razum

Kako sam sistematski uništena od strane sistema

U deset godina stalo je više od četiri hiljade tv priloga informativnog i istraživačkog novinarstva na najgledanijoj nacionalnoj televiziji.

To je podrazumevalo nebrojeno mnogo odricanja, stresa, pretnji, nespavanja, vređanja, propuštenih zabava, odlazećih prijatelja i nagomilavanja dolazećih neprijatelja.

Deca su me ostala željna.

Ne ručkova i kolača koje sam pravila noću, nego odlaska na odmor, smejanja, gledanja filmova i obilaženja knjižara, zagrljaja i poljubaca.

Samoća koju su oni osećali ubijala je i mene okruženu ljudima i neljudima, kamerama, reflektorima, amaterima i podlacima, kraljevima i prosjacima.

Sve je nadoknadivo osim vremena. Čovek nije večan, a stvarnost je najčešće daleko od onoga kako izgleda.

Danas sam 67 puta pozvala šest telefona Inspekcije rada u Beogradu da izvrše nadzor nad poslovanjem nekadašnjeg poslodavca. Isto toliko puta niko se nije javio.

Na zvaničan mejl iste inspekcije poslala sam sve podatke o slučaju kršenja mojih zakonskih prava prošle nedelje. Odgovor nisam dobila.

Bivšem poslodavcu poslala sam preporučenu pošiljku u kojoj nudim vansudsku nagodbu kao oštećena strana. Odgovor nisam dobila.

Poziv u pomoć, doduše na fin način, odbili su NUNS, UNS i YUCOM.

Jutros sam čekala na sedam šaltera Poreske uprave da saznam kada ću moći da ugasim agenciju koju sam osnovala da bih sa bivšim poslodavcem mogla da radim, na njegov nagovor, da ne kažem ucenu, ali nigde nisam dobila odgovor. Inače, prvi zahtev za gašenje podnela sam u maju 2018., a ni četiri meseca kasnije niko ne zna da mi odgovori ko svoj posao nije uradio, iako ga/je sve vreme redovno plaćam. I vi i ja, da se razumemo.

Sedam godina nisam mogla da ostvarim pravo na zdravstveno osiguranje, jer sam kao zaposlena, pa kao nemam prava, jer ko još kontroliše režimske lopove i tajkune?

U međuvremenu sam se razbolela. Od svega, ali najpre od ove zemlje.

Pogrešne dijagnoze, pogrešni lekovi koji me umalo nisu ubili, liste čekanja za 2020., nedostatak novca za lekove i inat da ne dam mito nikome ko radi posao za koji je plaćen.

Jer, ja posao više nemam. I deca su me napustila, shvativši da samohrana majka u ovoj državi ne nudi nikakve šanse za preživljavanje. Pametna deca, vaspitana za normalan sistem. Ovaj ih je oterao kod oca nasilnika i alkoholičara i punog novčanika.

Elem, osim što umem da rintam kao konj, šta god, ne umem da lažem, kradem, varam, otimam i gazim preko mrtvih. I živih, da. Živim kao podstanarka dve decenije. Niko od predaka mi ništa nije ostavio. Ni kamen na kamenu, ni zemlju u saksiji, ni stan u blokovima.

Zato i nemam ništa što mogu da izgubim, osim sebe.

Zato i govorim javno onima koji imaju sve, osim sebe.

Pre nego zakucate daljinski na najistorijskiji reality show na planeti, sarkastičnog naziva ‘Za Druga’, pomislite na sve slične slučajeve koje su tvorci istog, u sprezi sa državom, iza sebe ostavili.

Ljude bez nade, bez prava na zakon, bez prava na život, nejednake samo po zlu koje nisu spremni da učine za novac.

Ostala sam željna svoje dece.

Neka mi oproste, samo o tome razmišljam, neka mi oproste što sam želela da ne budu gladni, bosi i goli. Ljubav sam u njih posadila odavno, to je dobro. I dobro je što sam odsecala delove sebe da porastu u Ljude. Dobro, odlično.

I jesu, to je poslednja misao ispraćena poslednjom tabletom koja bi zauvek trebalo da prekine ovu nepravdu.

Bez brige, za samo dan, dva biće još gore.

Svima vama, nažalost.

 

 

Zaokruži tačno

Kad ti u istom danu divna dr plastične hirurgije kaže ‘zarašće, ne brinite, ali ožiljak će biti ružan, dođite kad god budete poželeli da to sredimo’, kardiolog kaže ‘tri leka hitno svakodnevno i obavezno’, plus četiri koja već piješ, najbolja prijateljica da odlazi da živi na selu, provajder pripreti smrću svih digitalnih komunikacija ako ne platiš robijom, a bivši muž, koga inače ništa osim piva i love nikad nije zanimalo, klinci i život ponajmanje, istinu da te je ‘TAJ posao upropastio’, šta radiš?
a) kupuješ kutijicu za lekove roze boje
b) pazariš novi veš od pozajmljenih para, jer ‘Vi ste dama, gospođa Maj’, a leto je i vreme za padanje po ulici
c) planiraš suicid
d) proučavaš samoubilačke akcije čečenskih udovica
e) odlučiš da odvrneš život na najjače
f) nenadjebivo odustaneš od TOG posla
g) zahvališ svima koji su te odjebali zbog bolesti i nestaneš zauvek
h) ćutke trpiš sva izdrkavanja svih i piješ lekove zbog onih koji ih ne piju redovno
i) slojevito odustaješ, tek da film ne postane dosadan?
j) jarbol i jelka, falusoidni simboli nedojebanih ili bolji uslovi za lečenje pacijenata u bolnicama? ili ipak krstača od milion nečega. a, dušo, kaži sad?
k) šalješ sebi pismo u kojem su svi tačni, ali ne i istiniti odgovori na ponuđeno, u nadi da će jednom stići i da ćeš jednom dočekati i to
Ps.
Od svojih supermoći izdvajam:
Uvek dođem u nevreme.
Uvek odem u pravo vreme.
Ili obrnuto, koga je za to briga, uostalom?

Smrt i Pulicerova nagrada

Tih meseci  kada je Kevin Karter počinjao da izveštava iz glađu pogođenog Sudana, umakala sam nekoliko dana stare kajzerice u zagrejano ulje, inače poklon holandskih studenata, na rešou sobe u studentskom domu.

Bio je rat, odmah tu, blizu, miris mu se osećao, miris bede i smrti.

Društvo mi je najčešće pravila mršava, plavooka Danijela, čija je sestra držala časove klavira deci velegradskih kriminalaca za kutiju Dunhill-a, jer su obe iz granatiranog i opkoljenog Sarajeva jedva uspele da izvuku živu glavu. Ne i roditelje, nažalost. Nastavi čitati Smrt i Pulicerova nagrada