Reality TV vs. Zdrav razum

Četiri žene presudile su sebi smrću pre nego što ste to uradili vi.
U jednom danu.
Zahvaljujući vašem potpunom ignorisanju stvarnih problema, vašem bizarnom nagonu da zavirite u tuđ krevet, džep i tanjir umesto u knjige, zakone i civilizovan svet, zahvaljujući dvostrukom životu koji vodite zbog drugih ili zbog toga što nemate svest o zajednici, nemate svest o tome da niste jači, bolji, bogatiji i pametniji ako u tuđoj nesreći i patološkoj mržnji uživate.
Naprotiv, samo ste deo krugova nasilja, vaše nečinjenje je nasilno, vaša pasivna agresija takođe ubija, a i na dobrom ste putu do obdukcionog stola ili zatvorskih rešetaka. Vi ili vaša deca, ista ona deca koju gurate pred kamere i javnost da se takmiče pevajući, plešući, kreveljeći se ili dajući smešne izjave za tv jer ste im vi to na neki volšeban, valutno burazerski način omogućili.

Nastavi čitati Reality TV vs. Zdrav razum

Kako sam sistematski uništena od strane sistema

U deset godina stalo je više od četiri hiljade tv priloga informativnog i istraživačkog novinarstva na najgledanijoj nacionalnoj televiziji.

To je podrazumevalo nebrojeno mnogo odricanja, stresa, pretnji, nespavanja, vređanja, propuštenih zabava, odlazećih prijatelja i nagomilavanja dolazećih neprijatelja.

Deca su me ostala željna.

Ne ručkova i kolača koje sam pravila noću, nego odlaska na odmor, smejanja, gledanja filmova i obilaženja knjižara, zagrljaja i poljubaca.

Samoća koju su oni osećali ubijala je i mene okruženu ljudima i neljudima, kamerama, reflektorima, amaterima i podlacima, kraljevima i prosjacima.

Sve je nadoknadivo osim vremena. Čovek nije večan, a stvarnost je najčešće daleko od onoga kako izgleda.

Danas sam 67 puta pozvala šest telefona Inspekcije rada u Beogradu da izvrše nadzor nad poslovanjem nekadašnjeg poslodavca. Isto toliko puta niko se nije javio.

Na zvaničan mejl iste inspekcije poslala sam sve podatke o slučaju kršenja mojih zakonskih prava prošle nedelje. Odgovor nisam dobila.

Bivšem poslodavcu poslala sam preporučenu pošiljku u kojoj nudim vansudsku nagodbu kao oštećena strana. Odgovor nisam dobila.

Poziv u pomoć, doduše na fin način, odbili su NUNS, UNS i YUCOM.

Jutros sam čekala na sedam šaltera Poreske uprave da saznam kada ću moći da ugasim agenciju koju sam osnovala da bih sa bivšim poslodavcem mogla da radim, na njegov nagovor, da ne kažem ucenu, ali nigde nisam dobila odgovor. Inače, prvi zahtev za gašenje podnela sam u maju 2018., a ni četiri meseca kasnije niko ne zna da mi odgovori ko svoj posao nije uradio, iako ga/je sve vreme redovno plaćam. I vi i ja, da se razumemo.

Sedam godina nisam mogla da ostvarim pravo na zdravstveno osiguranje, jer sam kao zaposlena, pa kao nemam prava, jer ko još kontroliše režimske lopove i tajkune?

U međuvremenu sam se razbolela. Od svega, ali najpre od ove zemlje.

Pogrešne dijagnoze, pogrešni lekovi koji me umalo nisu ubili, liste čekanja za 2020., nedostatak novca za lekove i inat da ne dam mito nikome ko radi posao za koji je plaćen.

Jer, ja posao više nemam. I deca su me napustila, shvativši da samohrana majka u ovoj državi ne nudi nikakve šanse za preživljavanje. Pametna deca, vaspitana za normalan sistem. Ovaj ih je oterao kod oca nasilnika i alkoholičara i punog novčanika.

Elem, osim što umem da rintam kao konj, šta god, ne umem da lažem, kradem, varam, otimam i gazim preko mrtvih. I živih, da. Živim kao podstanarka dve decenije. Niko od predaka mi ništa nije ostavio. Ni kamen na kamenu, ni zemlju u saksiji, ni stan u blokovima.

Zato i nemam ništa što mogu da izgubim, osim sebe.

Zato i govorim javno onima koji imaju sve, osim sebe.

Pre nego zakucate daljinski na najistorijskiji reality show na planeti, sarkastičnog naziva ‘Za Druga’, pomislite na sve slične slučajeve koje su tvorci istog, u sprezi sa državom, iza sebe ostavili.

Ljude bez nade, bez prava na zakon, bez prava na život, nejednake samo po zlu koje nisu spremni da učine za novac.

Ostala sam željna svoje dece.

Neka mi oproste, samo o tome razmišljam, neka mi oproste što sam želela da ne budu gladni, bosi i goli. Ljubav sam u njih posadila odavno, to je dobro. I dobro je što sam odsecala delove sebe da porastu u Ljude. Dobro, odlično.

I jesu, to je poslednja misao ispraćena poslednjom tabletom koja bi zauvek trebalo da prekine ovu nepravdu.

Bez brige, za samo dan, dva biće još gore.

Svima vama, nažalost.

 

 

Zaokruži tačno

Kad ti u istom danu divna dr plastične hirurgije kaže ‘zarašće, ne brinite, ali ožiljak će biti ružan, dođite kad god budete poželeli da to sredimo’, kardiolog kaže ‘tri leka hitno svakodnevno i obavezno’, plus četiri koja već piješ, najbolja prijateljica da odlazi da živi na selu, provajder pripreti smrću svih digitalnih komunikacija ako ne platiš robijom, a bivši muž, koga inače ništa osim piva i love nikad nije zanimalo, klinci i život ponajmanje, istinu da te je ‘TAJ posao upropastio’, šta radiš?
a) kupuješ kutijicu za lekove roze boje
b) pazariš novi veš od pozajmljenih para, jer ‘Vi ste dama, gospođa Maj’, a leto je i vreme za padanje po ulici
c) planiraš suicid
d) proučavaš samoubilačke akcije čečenskih udovica
e) odlučiš da odvrneš život na najjače
f) nenadjebivo odustaneš od TOG posla
g) zahvališ svima koji su te odjebali zbog bolesti i nestaneš zauvek
h) ćutke trpiš sva izdrkavanja svih i piješ lekove zbog onih koji ih ne piju redovno
i) slojevito odustaješ, tek da film ne postane dosadan?
j) jarbol i jelka, falusoidni simboli nedojebanih ili bolji uslovi za lečenje pacijenata u bolnicama? ili ipak krstača od milion nečega. a, dušo, kaži sad?
k) šalješ sebi pismo u kojem su svi tačni, ali ne i istiniti odgovori na ponuđeno, u nadi da će jednom stići i da ćeš jednom dočekati i to
Ps.
Od svojih supermoći izdvajam:
Uvek dođem u nevreme.
Uvek odem u pravo vreme.
Ili obrnuto, koga je za to briga, uostalom?

Smrt i Pulicerova nagrada

Tih meseci  kada je Kevin Karter počinjao da izveštava iz glađu pogođenog Sudana, umakala sam nekoliko dana stare kajzerice u zagrejano ulje, inače poklon holandskih studenata, na rešou sobe u studentskom domu.

Bio je rat, odmah tu, blizu, miris mu se osećao, miris bede i smrti.

Društvo mi je najčešće pravila mršava, plavooka Danijela, čija je sestra držala časove klavira deci velegradskih kriminalaca za kutiju Dunhill-a, jer su obe iz granatiranog i opkoljenog Sarajeva jedva uspele da izvuku živu glavu. Ne i roditelje, nažalost. Nastavi čitati Smrt i Pulicerova nagrada

Jedna Ja

Jedna Ja nije tamo gde želi da bude.
Jedna Ja ne zna šta da spremi za ručak.
Jedna Ja niz vetar baca godišnje odmore i bivše ljubavi.
Jedna Ja vodom u kojoj je kuvan spanać poliva selen, žalfiju, rukolu i nanu.
Jedna Ja konobaru umesto odgovora pokazuje papiriće rukom pisane: Duži bez mleka i hladnu vodu. Hvala. Izvolite. Hvala. Prijatno. Jednoj Ja se ne priča s ljudima.

Nastavi čitati Jedna Ja

Obojici ili O Roditeljstvu

Slušajte…
Da se odmah složimo: ja sam loša majka.
Rodila sam vas iz ljubavi, u ljubavi zalivala, pevala, umirala kad vas boli, vezivala vam pertle do polaska u školu kad u tri grada ne pronađem ono što vi hoćete na ‘čičak’, prala sudove za vama do punoletstva, prevrtala mokre i blatnjave i smrduckave čarape, govorila prečesto ‘pusti, neka, ja ću’, skakala do neba kad uspete i skakala za vrat svakome ko vas bilo kako muči nepravdom.
I niko, osim bliskih prijatelja, za to nije znao.

Nastavi čitati Obojici ili O Roditeljstvu

Strah, nasilje, seks i droga

Ako ćemo iskreno, u svemu što se ovde decenijama unazad dešava dominira strah.

Ovi što iz vlasti strahuju od reformi koje treba da sprovedu, za koje nisu sposobni i nemaju ni znanje ni snagu, strahom zlostavljaju ove što iz straha da im deci ne oduzmu diplomu ili radno mesto u javnom preduzeću ćute i strahuju za medalju.

Umreženi sitnim, skoro šibicarskim interesima, gledamo se u oči i lažemo, svejedno da li Onaj ima doktorat ili Ovaj ima kriminalni dosije, lažemo se iz interesa.

‘Držimo se u šaci’, kao da čujem kako dovikuju jedni drugima, stežu pesnice i izmišljaju neprijatelje, tek da bi jedni drugima, a posebno trećima, skrenuli pažnju sa svega lošeg što jesu i svega dobrog što nisu uradili.

Jer, da je vlast htela pismen i obrazovan narod, ne bi s bizarnim Mićom ili Žaretom, svejedno, šurovala četvrt veka.

Jer, da je narod hteo mudru vlast i boljeg sebe, ne bi bezvrednu diplomu plaćao suvim zlatom samo da se domogne fotelje i privilegija na štetu sopstvene dece.

Isto tako, da je vlasti stalo do naroda, ne bi mu poturala kukavičje plagijate, dreku na sednicama Vlade, histeriju u sred poplava, keramičare za obaveštajce javne i tajne ugovore o prodaji zemlje, vode i neba, kao što bi narod, da je malo iskreniji, sebi priznao da je licemeran, da mu je logika šićardžijska, da budućnost ne vidi zaslepljen praznim stomakom i dnevnim tv budalaštinama, da ne voli ni komšiju ni prijatelja ako od njih nema koristi, da je ćutao dok ga nije lično dotaklo zlo u prosveti, zdravstvu, privredi, pravosuđu, policiji, državnoj upravi i gde sve ne i da je posle svega opljačkan, prevaren, obesmišljen, prestrašen i iznova glup.

Na kraju, priznali bi i vlast i narod da jedni druge, takve kakvi su, jedino i zaslužuju.

Saučesništvo u zločinu, kakobihvamrekla, to nas muči.

Što pre sebi priznamo, kaznu ćemo lakše podneti.

Ram za vreme

Maturske slike dece
Nemam ni jednu jedinu svoje, ni male ni velike.
Ni jedine, nijedne druge desetogodišnjice i druge ice.
Žive u tuđim albumima, možda zato što sam oduvek živela milion života.
Crna, duga, veštičja haljina s rukavima dužim od života, šešir od života a la Marlene Ditrich pozajmljen iz pozorišta i baletanke u skadu sa Terra Madre, sećam se. 
Ponosni roditelji, crveni ruž i otvoren put ka slobodi.
Ah, koliko snova i planova za samo jednu noć i samo jednu stvarnost!
Usledilo je vrelo, savršeno leto i indeks kao ulaznica za moja pravila.
Usledio je čudan spoj okolnosti, sreće, napora, odricanja, gubljenja i pronalaženja, ljubavi i tuge.
Usledila je uloga Čehovljeve Nine Zarečne u ‘Galebu’, strastvene glumice sopstvenog života zarobljene u provincijskim. ljubavnim i porodičnim odnosima, tri meseca na planini, premijera u prirodi, pored jezera. Ogroman buket poljskog cveća od dve porodice profesora Rudarsko geološkog fakulteta, naših ‘cimera’ skoro devedeset dana.
Vreme je jedini nenadoknadiv resurs i manje ga je nego vode za ljude.
U vestima iz budućnosti kažu da deci uvode predmete ‘etika’ i ’empatija’. Ovoj bez ručičastih naočara, verujem, tamo negde na drugom kontinentu i drugačijem Suncu, neće ni trebati.
Vreme se poštuje, a ne računa.
Vreme nisu brojke, nego sposobnost da ga za nepotrebne stvari skratiš.
*Prim. aut.
Danas sam odlučila da Dečaku saopštim da dalje ne možemo zajedno.
On nema zajedničke fotografije, a ja nemam dovoljno snage za njegov put.

Što ne moraš danas ostavi za sutra, možda neće trebati

Tako dan….
Jutrošnja agenda:
Inauguracija mikrofonom i kamerom jednog predsednika jedne opštine.
Neplanirana poseta čika Čedu, čija je krava otelila Mikija, Mini i Roni. Izgledaju kao Diznijevi junaci i nešto su najslađe, najmekše i najljubavnije što sam danas videla i dodirnula. Slatko od jagoda i rakija pod tremom obavezna. Ćaskanje o lokalnim događajima i ljudima. Nastavi čitati Što ne moraš danas ostavi za sutra, možda neće trebati