Dobra i dobro

– Oduvek je bilo teško, znaš.
B. pali cigaretu.
– Ne znam ništa o tebi, ispričaj mi.
Palim cigaretu. Nad crveno belim kariranim stolnjakom, jedan život curi k’o pesak…
‘I kad smo živeli sa babom i dedom u malom stanu, zato što je deda pio i vikao na babu toliko da sam morala da vrištim u kupatilu, zaključana, samo da ga ne čujem.
I kad su se mama i tata razveli, pa sam se kupala u bebećoj kadici dok me mama polivala vodom zagrejanom na bubnjari. I zato što sam tada, u pet ujutru, svakog zimskog i letnjeg jutra, vodila mlađeg brata u kolicima u vrtić udaljen dva kilometra, jer je mama morala rano na posao, a nikoga u tom gradu nismo imali. Jednom su tamošnje vaspitačice zbog promrzlina čak zvale doktora da me pregleda, pa sam ih molila da ne kažu mami, jer bi se ona od toga još više razbolela.
I kad su se mama i tata pomirili, zato što opet nismo imali gde da živimo, jer ni tata ni mama nisu dobili stan od firme ni kuću od svojih roditelja.
I kad sam htela da upišem pilotsku srednju školu u Rajlovcu, i tada je bilo teško. Realno, htela sam ja da letim, al’ sam više htela da se odselim i živim sama, makar i u kasarni. Na svu sreću, nisu me primili, pa sam upisala gimnaziju i iz inata bila jedan od najboljih đaka.
I kad sam pala na prijemnom na FDU, i onda je bilo teško. Doduše, tada samo i isključivo meni.
I kad su me tog oktobra roditelji pozajmljenim autom dovezli u velegrad, ostavili sa indeksom FPN I dva kofera pred Studentskim gradom i rekli ‘sad ćeš sama, lepotice’, bilo je tužno i teško i izazovno i blistavo u isto vreme. Posle nije bilo tako, jer sam narednih pet godina, za razliku od većine vršnjaka, morala da zarađujem za život između dva predavanja, dva ispitna roka, dve ljubavi, dok su ostali studirali kafane, pozorišta I žurke.
I kad sam te ’93. posle ispita došla u mali stan od 36 m2 koji se sada nazivao našim, jer smo ga nisamaneznamkako u međuvremenu otkupili, bilo je teško, jer je mlađi brat svaki dan jeo krompir čorbu, pošto u frižideru nije bilo ničega što deca vole da jedu, a nije bilo jer su mama i tata tada bili lumpenproletarijat s platom od tri marke i nijednim rođakom na selu.
I kad su počeli ratovi, znaš, tad je baš bilo teško. Izgubila sam kontakte sa familijom iz Hrvatske i prijateljima iz Bosne, sumanuto sam odvraćala drugare od puške, molila njihove roditelje da ih ne daju vojsci, pravila skromne sendviče i vukla balone vode po magistrali slineći i plačući što ništa drugo ne mogu da uradim.
I kad sam prvi put porodila ’95. Bilo je grozno teško, jer je bejb bio bolešljiv, u bolnicama nije bilo dovoljno lekova, ni u prodavnicama hrane za bebe.
I kad sam u novi rat ispratila muža, ujaka, kuma i nekolicinu dobrih prijatelja i ostala sama sa detetom, bez posla i novca, bilo je užasno teško. Što nisam negde otišla iz zemlje? A gde, moliću lepo, dok mi smrt dahće za vratom?
I stigla je smrt, telefonom. ‘Mama je umrla’, rekao je mlađi brat. ‘Vrati se odmah posle sahrane kući, ja moram na posao, dete nema ko da nam čuva’, rekao je muž. I vratila sam se nazad, srca otupelog na sve.
I kad sam rodila drugog sina posle svih smrti i ratova, bilo je teško. Mnogo. Proveli smo pet meseci u bolnici, poslodavac me otpustio, ničega nije bilo dovoljno, osim teskobe. Nje je još od tada previše.
I kad sam se razvela i sa dva kofera završila na adresi iz oglasa, bilo je teško doneti odluku da nova borba za život tek predstoji. Posebno što je mnogo lakše bilo popiti šaku lekova i nikad se više ne probuditi tužna, nego ustati ujutru u iznajmljenom stanu, ne znajući hoće li dan imati gladan i hladan ili topao i sit kraj.
I kad sam imala i nemala, i kad sam bila bolesna i tužna i besna i ljuta, i kad sam padala i ustajala i molila i drhtala, nikad nisam mrzela. Nisam ništa tuđe želela ni prisvojila, nisam bila prepreka, ni trn. Samo mi je bilo važno da me ništa ne učini zlom, jer mi je druga baba stalno ponavljala da su dobri ljudi uvek dobri i jači od svake nesreće i da mržnja uvek na kraju ubije i svog tvorca’.
– Misliš da si posle svega stvarno dobro? Mislim, ja mislim da jesi, ali…
– To što ja mogu da izgubim, mila, mnogi nikad neće ni imati. Zar ne misliš da sam, u stvari, veoma bogata? I prestani da cmizdriš, kafa ti se skroz ohladila.