Pobuna

U sedamnaestoj sam napisala kritiku pozorišnog komada koji je režirao moj profesor srpskohrvatskog jezika i proučavanja književnog dela. Lorka je bio u pitanju, volim Lorku, obožavam pozorište, ali je sve na sceni u tom slučaju izgledalo jezivo. Kritiku sam napisala u dogovoru sa urednikom lokalnog lista, u kojem je, bez ikakvog skraćivanja, i objavljena. Tekst je podigao mnogo gradske prašine i to samo zato što je bio istinit, precizan, zanatski i idejno dobro obrađen.
Ipak, shvativši da je klinka bez dlake na jeziku i veoma vešto napisala ono što mnogi u toj redakciji nikad nisu, ali i da bi ga napisano gurnulo u sukob sa uglednim profesorom i njegovim ličnim prijateljem, isti taj urednik odlučio je da iz čitavog teksta izbriše jedino moj potpis, ime i prezime, i umesto toga tekst potpiše pseudonimom.
Naravno da me pre štampanja o tome nije obavestio, jer bih u protivnom i sama odustala.
List je izlazio petkom, pa sam već u subotu probala da nađem urednika, očitam mu lekciju o profesionalizmu i moralu i usput ga oteram dođavola. ‘Nije dolazio u redakciju, a i neće do ponedeljka’, rekla je živa sekretarica u vreme bez telefonskih sekretarica i mobilnih telefona.
Ponedeljkom sam kod tog profesora imala četiri spojena časa. Bilo je jutro, prepodnevna smena, početak oktobra.
Bilo mi je jasno da će, kad sazna, biti ljut, ali sam mislila da tako obrazovani i utemeljeni ljudi nisu bolesno sujetni, pa mu ni pseudonim neće smetati da bar ispoštuje moju pismenost, poznavanje teatra i, na kraju, da prizna da mu pozorišna režija ne ide od ruke.
Hercegovac, duga brada i kotrljajuće ‘r’. Ulazi u učionicu, dolazi do katedre, spušta crveni dnevnik i braon kožnu partizansku torbu, iz nje vadi novine, visoko ih podiže jednom rukom, dok se drugom drži za nos kao da nešto smrdi.
– Koja je fukara napisala ovo? Razumela sam da sam neopisivo đubre iz njegovog ugla. Ne znam zašto, ali bila sam razočarana, volela sam njegove časove, režiju ne.
Svi znaju, svi ćute.
– Je l’ vi mene čujete, ko je od vas napisao ovo? Em mu je nos zapušen, em je besan k’o ris.
– Na koje mislite, profesore? Javljam se iz treće klupe u prvom redu.
– Na ovo! Pokazuje rukom.
– Ja sam napisala. I nisam Vam ja nikakva fukara, da znate. Zovem se Marijana, a fukara je Vaš prijatelj i moj urednik, jer je izbrisao moj potpis. Sutra će i Vaš potpis da izbriše, da se ne zameri nekom važnijem od Vas, ali i da sačuva, da prostite, sopstveno dupe. Razumete? Može da kaže da ste u strahu od odmazde sami tako hteli, pa on nije ništa kriv, a nije imao ni pojma ko ste.
– A je l? Ti si mi baš mnogo pametna, da, da, videćemo to naredne dve godine, a sad izađi napolje da te ne gledam. Neću da te upišem u dnevnik.
– Neću da izađem, došla sam na čas, ovde mi je mesto.
– Izlazi! Četiri neopravdana!
Izađem i odem kod direktora, ispričam mu, on kaže da idem kući i da će sve biti u redu s tim neopravdanim. Šta će biti s profesorom, nije ni zucnuo.
Naredne dve godine pročitala sam i proučila sva gimnazijskim programom predviđena dela, ali i duplo više od toga. Zadavao mi je najteže teme, napadao je svaki moj rad, oko Pekića smo se toliko svađali da sam iz učionice izlazila ili preznojena ili na ivici suza, retko kad bi priznao da sam u nečemu dobra, ali mi je ipak na kraju davao petice i gledao pozorišne predstave u kojima sam igrala. Zato što sam u tome bila najbolja u razredu, znali su svi. Znao je i on, ćutke.
A onda je jednog jutra došao na jedan od poslednjih časova koje će nam održati nasmejan i lepo raspoložen.  Došao je do katedre, spustio crveni dnevnik i braon kožnu partizansku torbu, iz nje izvadio gomilu papira i visoko ih podigao.
– Ovo je rukopis moje nove knjige. Marijana, hoću da ti se izvinim i da te zamolim da uradiš lekturu i korekturu ovog teksta. Imam poverenja u tebe.
Sve mi se u glavi i stomaku okrenulo. Jesam li uspela? Aplauz. Drhtim.
– Hvala Vam. Ovo je prva i poslednja lekcija za život, je l’ da? Dajte mi te papire, biću vredna, verujte.
Ustanem, dođem do njega, pružim ruku da uzmem rukopis, a on mi pruži drugu ruku i stegne me jako, muški. Kunem se da sam zamagljenih očiju videla jednu suzu u uglu njegovog levog oka, al’ sam se pravila blesava.
Ja sam dete pobune. Bila i ostala.
Možda se nisam takva rodila, možda sam se takva rodila. Ipak, tek tad sam razumela da pobunom mogu da menjam i druge ljude, čak i one koji to nikada ne bi priznali.
Iza ove dvogodišnje pobune ostao je čak i pisani trag, knjiga koju sam uredila i na proslavi velike mature dobila na poklon. Od profesora književnosti, proučavanja književnog dela i života, magistra R.B.