Dželati i druge priče

Nemi posmatrači bezakonja, nasilja i nepravde su, u stvari, vaši dželati. Oni stoje sa strane skrštenih ruku, neprestano imaju jedan jedini argument pretočen u pitanje ‘šta ti tu možeš da promeniš’ i jednu jedinu, krajnje odvratnu filozofiju pojednostavljenu do rečnika slikovnica posle kojih nisu ništa pročitali, a koja se svodi na ‘gledam svoja posla’.
Pasivno su agresivni kad im zadrmate kavez, spremni na uvrede i omalovažavanje kad ih, tako jadne, u svoj njihovoj sebičnosti raskrinkate i jezivo opasni (samo) po svoju decu, što im naravno nije jasno, ali će biti kad više ništa ne budu mogli da promene. Nažalost po decu, jer se sve, osim roditelja, može u životu birati.
Oni ne reaguju ni kad komšija tuče ženu, ni kad im brat krade, ni kad ih kolega laže, ni kad školska drugarica njihovog sina pogine, ni kad im lekar traži mito, ni kad jači ponižava, maltretira, kinji ili zlostavlja slabijeg, oni ne reaguju nikad. Za njih je reakcija potencijalna opasnost, jer misle da se poštovanje zaslužuje ćutanjem, a novac zarađuje muljanjem, da njih nikad neće da zakači ili stigne neka nepravda, neko bezakonje i neko zlo.
Ćute kao biljke, a na bilo kakav vaš glas pobune reaguju pljuvanjem po svemu što pokušavate.  Ako uspete, reći će da su i sami u tome pomogli. Ako ne uspete, reći će da nemaju pojma ko ste, da ih nikad niste ni razumeli ni podržali, ali da ste verovatno ludi, da preterujete, izmišljate ili imate probleme koje su oni, tako sposobni i licemerni, uspešno rešili.
U stanju su da lažu sve dok ih neko jači lažima ne satera u mišju rupu ili dok i njima samima neko ne učini nekakvu nepravdu. Onda se deru, zaurlavaju, traže podršku i razumevanje.
Zato su oni vaši dželati, neme ubice pred giljotinom koja ima dva kraja i životom koji nema reprizu.
Zato prema nemim posmatračima osećam najdublji prezir.
Znate, kad vam ide isuviše lako dok drugi skapavaju od muke, možda je jedino važno pitanje jeste li na putu nizbrdo.
Ja znam da jeste.