Pun grad praznih ljudi

Osetim kad me se neko stidi. Nekad vidim, nekad čujem, ali osećam oduvek i uvek. I bude mi žao zbog toga, ponekad, a ponekad i ne. I taj neko, zbog mene postiđen, nestane iz mog života brže nego senka pred oblakom, ja iz njegovog i brže još.
Zato sada ne znam kako da se raziđemo ovaj grad i ja.
Ovaj grad, jedini koji imam, sada me se stidi.
Nisam dovoljno lepa i pokorena, nisam dovoljno glupa i tiha, nisam dovoljno licemerna i nisam dovoljno nemoralna, eto to mi kaže jedini grad na svetu u kojem mislim da mi je dom, a nije.
Rekla sam mu da je prljav i zapušten, da ga vode nesposobni i sebični, lopovi i partokrate, kriminalci i bagra svake vrste, a on se uvredio. Rekla sam mu da ga volim i da želim da bude lepši, bolji i čistiji, a on meni da sam zla i zlonamerna, da sam luda i nedojebana. Rekla sam mu da smo mi, građani, najvažnije što ima, a on meni da mu je jedino važno da budemo poslušni, mi, građani grada koji to više nije, ali se toga ne stidi, jer mu to niko osim mene nije rekao do sada, mislim, nije naglas.
Onda je grad rekao da, kad mu u posetu dođu ti lepi i bogati ljudi, moram da se sakrijem u špajz. Da ne izlazim naredna tri dana, pobrinuće se i tako što će sa ulica skloniti ružne, zarđale autobuse kojima inače putujem, drage pse lutalice kojima se radujem i koji se meni raduju, decu na biciklama koja nemaju ni kud ni šta drugo, zimnicu sa terasa mojih komšija za koju kredit još nisu isplatili, umrlice sa stabala i stubova rasvete zalepljene jer i mrtvima treba malo poštovanja, prljavštinu sa klupa i trgova na kojima se više niko ne smeje, zabraniće da psujem i negodujem zbog svega lošeg u njemu, u najboljem slučaju, zbog toga će me iz špajza premestiti u ćeliju, pritvorsku, dakako.
Lepi, uspešni i bogati ne vole istinu, je l’ mi to kažeš, dragi grade? Oni ne vole da mi, građani, budemo to što jesmo, nego da budemo neko drugi dok ih dočekujemo, gostimo i ispraćamo? Vole našu hranu, ali ne i muku da do nje uopšte dođemo u ovoj bedi? Vole naše manastire, ali ne i prosjake ispred njih? Vole našu gostoprimljivost, ali ne znaju da će nam zbog toga deca biti gladna, ponižena i uskraćena za novi teren, pozorišnu predstavu, koncert i skejt stazu? Jeste im rekli koliko ste od nas ukrali, da biste njima dali?
Lažeš, grade, kao pas. Pokušavaš da se lažno predstaviš i mrziš one koji su te u toj zloj nameri raskrinkali, to ti je. Kako da drugačije shvatim mahnite napore koje ulažeš u lažnu sliku s jedne, i odsustvo bilo kakve ljubavi prema sopstvenim građanima, s druge strane?
Idioti smo svih ostalih dana kada nije Dejvis kup, pa je najnormalnije da se davimo u smradu, prljavštini i primitivizmu. Budale smo svih ostalih godina, pa je sasvim prihvatljivo da nam se autobusi samozapaljuju u vožnji, žutica vreba iz prepunih kontejnera, pacovi izlaze u provod češće nego tinejdžeri, a kriminalci za radno mesto siluju devojčice naočigled dignutih kuraca podmićene vlasti. Za bolje nismo, kažeš?
Slušaj ‘vamo, dragi grade…
Otići će gosti. Ja ću izaći iz špajza, ti ćeš izaći iz euforije. Ostaćemo sami i suočeni, jedno s drugim, licem u lice, u svoj tvojoj bedi i svoj mojoj muci. Onda ćemo da se razračunamo jednom za svagda. To što misliš da si jači, veći i bolji od nas malih, ničijih i svojih, ne znači da si unapred pobedio, zar ne?
Ne stidim te se, nesretniče, samo želim da se već jednom pogledaš u ogledalo. Ja to radim svakog jutra, nakon što se umijem, operem ruke i zube, namirišem i očešljam, pa makar bila i u pritvorskoj ćeliji. Znaš, bogat je onaj koji ima cilj. Tvoja sredstva već su odavno prevaziđena. Sila, represija, ucena, pretnja… ajd se bar malo postidi svoje gluposti, keve ti, pa da nastavimo da vodimo ljubav.
Jer, ni ti ni ja nemamo nikoga, znaš. Ja tebe, ti mene, a gosti… posle tri dana oni odu, a nama ostane stid, prezir, prljavština i muk.
Doduše, i nova šansa da se međusobno preispitamo.
Ko je na čijoj strani?
Ne znam, ja sam nastrana Mara. Volim i ono što nemam i nikad, ali nikad se ne predstavljam lažno. U tome je suštinska razlika između tebe i mene, voljeni i jedini grade moj.