Iza tenisa i kulisa

Iskreno, sport me kao takav uopšte ne zanima, mada smatram osnovnom novinarskom i opštom kulturom poznavanje pravila igre, bilo da je reč o fudbalu, košarci ili tenisu. Ipak, radoznalost je, kad su u pitanju veliki sportski događaji, jača od moje volje. Fenomenologija igre, psihologija igrača, veština organizatora i medijskog izveštavanja, o da, to je moj teren i tu igru ne propuštam, posebno kad se dešava i bukvalno pred mojim vratima.
Zato sam u kraljevačkoj Hali sportova juče bila i pre vremena i potpuno zatečena, priznajem.
Red na ulazu kao u igrici. Bez buke i bez guranja, bez petardi i bez psovki. Redari, policija i žandarmerija bez uobičajene umišljenosti o sopstvenoj važnosti. Pušim sa Novakovom mamom rame uz rame pred vratima press-a. Nemamo pepeljaru, pa gasimo cigarete u plastičnim šoljama popijene kafe. Nasmejemo se jedna drugoj i tome, pa se raziđemo – ona u ložu, ja na vrh hale predviđen za medije.
A sa vrha se odlično vidi sve. U VIP loži praznih mesta i besmislenih zvanja koliko voliš. Na mestima za koja su karte deljene šakom, kapom i partijskom knjižicom, pedesetak njih, niko ne sedi. ‘Zašto ulaznice nisu nekome poklonili?’, pita kolega. ‘Zato što su sebični skotovi’, odgovara razum. U publici puno dece, navijačkih rekvizita i slatkog iščekivanja. Sevaju blicevi, škljocaju fotoaparati. Strepim od izvođenja himne, jer sam rođena pre svih jugoslovenskih ratova.
Reprezentacija Hrvatske! Na teren izlazi pet dobrih tenisera, pet zgodnih dečaka. Svakog pojedinačno publika pozdravlja aplauzom. Milo mi je što smo iznad politike, pomislim.
Reprezentacija Srbije! Euforija dostiže vrhunac dok na teren istrčava najbolji na svetu. Naš. Novak.
Izvođenje himni je trenutak u kojem je ovo nesrećno balkansko bure baruta izgledalo kao deo nekog boljeg, srećnijeg sveta. Kraljevčani ‘Lijepu našu’ slušaju stojeći bez zvižduka i dobacivanja, poslednji takt prati aplauz svih prisutnih. ‘Bože pravde’ se peva bez podizanja tri prsta i banalnog srbovanja, Hrvati aplaudiraju. Bože, koliko me ovo hrabri, Bože, nismo zaboravili da budemo ljudi, Bože, ako te ima, hvala ti na ovih par minuta pameti i razuma, Kraljevčanke/i bravo za nas!
Na terenu lep tenis, pored terena izuzetno navijanje publike. Jeste da nikad nisu ništa slično uživo gledali, ali su gledajući tv prenose lekciju o tome kada se ćuti i kada se raduje odlično naučili. Još jednom sam prijatno iznenađena, malo se i ježim.
Propuštam početak drugog meča, sa više od stotinu kolega pratim Novakovu konferenciju za medije. Hvali protivnika, ne ponaša se nadmeno, daje autograme. Kolegi novinaru se potpisuje na portiklu nedavno rođenog sina. Ima nečeg bogovskog u tom Novaku, iako je samo čovek. Pardon, Čovek. Nisam verovala da ću ikad ovo da napišem, ali predrasude su tu da se prevaziđu.
S druge strane, hrvatski teniseri ne štede reči hvale. Hvale domaćine, hvale publiku, hvale nas. Samo tendenciozni i zlonamerni  i ovde i tamo mogu nešto da im zamere. Toplo mi oko srca, iako se ni mrtva ne ložim na nacionalizam s bilo koje strane granice.
U prostorijama predviđenim za novinare ekavica, ijekavica i engleski, kafa, sendviči, voda, solidarnost, dobar internet i sjajna Neda. Lepo i ohrabrujuće, naporno i zabavno. Zamolim kolegu Hrvata da mi odrecituje svoju himnu preko pulta. Ne pita zašto, a kad završi kaže ‘Imate lijepe oči, koleginice’. Sednem i pomislim ‘jebem ti glupu politiku što me je za ovo bogatstvo doživotno osakatila’, malo zvernem okolo da se smirim i zaključim da sam privilegovana za ljudskost  usred srpskog  press podruma. A tek koliko zgodnih kolega ima, au, pa zašto ja tek sad otkrivam ove sportske novinare? Danas ću da se ozbiljnije bavim tim pitanjem, evo uvijam kosu i biram autfit. Nisam ja samo novinarka, malo sam i žena, da.
Predsednik moje zemlje se ponaša uobičajeno seljački. Doveo pola familije, dovodi decu u svlačionicu po autograme naših tenisera, oni ga ispoštuju bez emocija. Autoritet se gradi znanjem, zemlja voli obrazovanjem, jbg. Džaba titula kad si primitivac. I opet mi toplo oko srca, jer se u ponašanju sportista vidi da nisu samo mašine za zgrtanje trofeja i love. Bra’o momci, hvala na očuvanom dostojanstvu nacije u tih tri minuta blama.
Posle osam sati učenja lekcija o sportu, tenisu, sugrađanima i politici, jedva imam snage da se odvučem do kuće, gde me čekaju prazan frižider, neplaćeni računi, neopeglan veš, gnojava angina starijeg sina i pitanje mlađeg ‘Jesi jela nešto? Brinem za tebe, mama’.
‘Dobro sam, bejb, bilo je lepo’, kažem. ‘Ići ću i sutra, da znaš, ovo se ne dešava svakog dana. Možda u ovom gradu više nikad i neće’.