Savršen zločin

Ne prođe dan da ovaj koji se predstavlja kao moj predstavnik u institucijama vlasti ne uruši iste te institucije i to na najbrutalniji, najbezobzirniji i najbolesniji način.
Od trenutka kad su ga nesrećan slučaj, siromašni, nezadovoljni i ne baš obrazovani građani, teorija zavere, zapad ili istok, svejedno, ustoličili na tron, ne prestaje razaranje države, sistema i života svih iole zdravih, svesnih i savesnih ljudi.
Počelo je sa Feketićem, nastavilo se sa poplavama, Beogradom na vodi, raznim Mercedesima i inim ludilima, ratovima sa moćnicima i medijima, ili uz pomoć medija, da bi kulminiralo tragedijom u kojoj je sedam ljudi (sram bilo svakoga ko kaže šest ljudi i jedna petodnevna beba koja, joj bolesnika, ima i veroispovest!) poginulo iz još neutvrđenih, a svakako sumnjivih razloga i motiva.
Ne dozvolivši  da o našim životima, budućnosti naše dece i ove zemlje odlučuju znanje, struka, pamet, dobre namere, prosveta, sudovi, zdravstvo, policija i vojska, i prigrabivši za sebe i svoje poslušnike (poprilično nemoralne i gadne persone) svu vlast i sve odluke, samoproglasio se vrhovnim bogom  izmučenog naroda koji više ne zna ni odakle dolazi, ni kuda je krenuo.
On optužuje, sudi i presuđuje, on kobajagi preuzima odgovornost, a otima javni medijski i svaki drugi prostor, on režira tragikomedije i proganja neistomišljenike, on se smeje nad mrtvačkim kovčezima, seiri nad patnjom,  masturbira nad mukom, on se duri i dere kao bezobrazno i nevaspitano dete, on prebija i ubija svaku nadu da je država tu zbog svojih građana, a ne oni zbog nje. On pljuje i piša po sistemu, zagađujući svaki milimetar iole zdravog i dobrog u njemu. Time ne samo da ubija nas, već ubija i mogućnost da naša deca čak i pomisle da je sistem moguće menjati, već ga radije zamenjuju za ulogu jeftine radne snage u uređenim zemljama Evrope ilii znanja gladnim Amerikama i Kanadama.
Ponižava i vređa profesora, lekara, sudiju, poljoprivrednika, umetnika i radnika, uništava sve što mu dođe na ruku i na put, gradi imidž moćnog, a bolesnog dželata kojem ništa nije sveto, pa ni sve ono za šta su generacije pre njega i nas gubile čak i živote. Moral? Ma haj’te! Znanje, aha, sutra malo. Dostojanstvo, šta to beše? Budućnost, ma nemojte da ste smešni, Ja sam budućnost! , viče i balavi kad god mu se za to pruži prilika.
On ne da svoje ministre, svoje partnere i prijatelje (jeste da je ove Arape provalio čitav civilizovan svet, ali ovde civilizacija nema pristupa), on ne da svoju vlast po cenu tuđih nesreća, bolesti, gladi, i na kraju života. Ne da, ludak, niko ni reč protiv, argumentovanu i jaku, da izgovori, a da mu ne zalepi etiketu izdajnika, kriminalca ili bivše vlasti, svejedno, jer misli da je naše pamćenje pileće, a strpljenje anđeosko. E pa nije, zna istorija, nije i neće da bude. Jedva čekam da nauči i tu lekciju, mada me i lično to čekanje već previše košta.
Nemam izbora, kao ni većina ljudi vrednih, pametnih i sposobnih da se suprotstave i bar ostatak života ne provedu u vrtlogu njegovog i ludila njemu sličnih. Ima ih na svakom koraku, ali ima i korova, pa opet znamo da uzgajamo i ruže i žito, i ljubav i solidarnost, i plemenitost i krompir, ima i represije i ucene, pa opet mislimo, pitamo, čitamo i verujemo u dobro, mesimo hleb i radujemo se novom danu i novoj šansi da bi bar nešto, osim smrti i izlaska Sunca na istoku, ovde moglo da postane izvesno.
Ako ovako ostane, ako ništa ne uradimo i ne ostanemo dosledni bar tražeći odgovore u ime majki i dece poginulih u toj jezivoj helikopterskoj i ljudskojnesreći, nema spasa ni za naše potomke. Preci nam to ne bi oprostili, koliko god mi mislili drugačije. Deca nam, preko nekog od mora, neće doći ni na rođendan, ni na sahranu, jer će ovo pusto ostrvo u okeanu njegovog ludila postati crna rupa na svim geografskim kartama i granicama, a svet je daleko od želje da nas ovako uplašene i nemoćne popravlja. Lakše će nas, u svom neokolonijalizmu i žurbi, obrisati gumicom u par poteza, da.
Sahranimo mrtve kako dolikuje, a onda krenimo u rat protiv ovog ludila. Što pre, to bolje, što odlučnije, to smislenije, što nismo ni probali, ne znamo da l’ možemo.
Verujem da mi nema spasa pred naletom mrzitelja, mržnje i progona, kao što verujem da nema tog zla koje na kraju ne može da pobedi dobro.
Opovrgnite me ili ustanite već jednom, aman više!