Samokontrola

REWIND.
Gledam uporedo dva snimka: jedan kako majka mlati sina u Baltimoru, gde sin učestvuje u protestu i gađa kamenicama policajce i drugi, kako u beogradskom tramvaju petnaestogodišnjeg dečaka trojica žandarmeraca privode zbog pisanja grafita. Dečaci su, rekla bih, vršnjaci, međusobno, ali i vršnjaci mog mlađeg sina. Mogla bih da budem jedna od te dve majke, ili obe, svejedno. Nije mi svejedno zbog toga, ali mi je svejedno šta drugi o tome misle, jer da sam dečak od 15 godina, da, pisala bih grafite, da zaveli bi me neki protesti protiv režima, ne bih možda gađala kamenicama i pisala glupe nazive navijačkih grupa, da, bunt je prirodna stvar kad ti je svet tesan, da, mlaćenje deteta koje je zabludelo i prete mu batine od policije ili uličnog klana su odgovoran izbor, ne, nije normalno da žandarmerija maltretira klince od tesnih petnaest, da, vaspitavam decu primerom, a država daje loš primer i meni i deci, pa mi je onda teško da budem svetao primer u tamnom vilajetu nepravde i nerazumevanja, gde si, ako si pravedan i na pravoj strani, osuđen na progon, upiranje prstom i samoću, mama, nije dobro što se toliko izlažeš, mama, štrčiš prečesto, mama, prestani da misliš da si nas pogrešno vaspitala, mama, u redu je, sve je u redu.
FORWARD.
Dobar dan, B., izvinite što zovem u vreme odmora, ovde Marijana S., novinarka, zovem Vas u vezi sa vašim kućnim ljubimcem, divljim veprom, htela sam da napravim jednu priču o Vama i njemu, tv prilog o tome…
Dobar dan, gospođo ili gospođice. Hvala što ste me zvali, vrlo rado bih, ali, znate, ne mogu baš sad… malopre mi je umrla majka.
Uh, oprostite, žao mi je, primite moje saučešće, stvarno mi je žao.
Nema problema, biće prilike, zovite me sledeće nedelje. I hvala Vam još jednom.
Hvala i Vama. Doviđenja.
STOP.
‘Čovek gubi kad nema vremena, mila. Ne smeš da gubiš vreme na sve te pogrešne ljude, bitke i dileme, izgubićeš se u trenutku do kojeg ti je najviše stalo, ostaćeš bez onog što jedino voliš, bićeš pobednica u izgubljenom ratu, izgorećeš peglom omiljenu košulju, a i kaktus neće da ti procveta, razumeš? Ustani, ponesi naočare i crveni ruž, vodim te negde…’
PLAY ON/OFF.
Dan mi je tako drhtanje, nedostajanje, čizme, glad, maj u najavi, jorgovan. Život mi je tako statistika ‘sedam načina da…’, pet dana do…’, 119 evra za…’. Želje su mi jednostavne i uglavnom van mogućnosti, mogućnosti su mi beskrajne samo u omiljenoj igrici. Doduše, ni tamo nisu baš uvek.

Teatar apsurda

U društvu i državi vlada potpuni haos. Nepodnošljiva lakoća diktature širi se kao zaraza, s jedne strane teška tišina i povlačenje, s druge milion malih ‘Jedan Čovek’ sindromom inficiranih pojedinaca. Institucije čiji je smisao postojanja država prilagođena zajednici ljudi pretvorene su u prah i pepeo neznanjem, partijskim zapošljavanjem i interesima, nečinjenjem ili činjenjem u korist moćnih ili pojedinaca na vlasti. Nepravda caruje, bezakonje kolo vodi, prazan hod i stomak, nemušta lica i potrošeni životi, nekakva tuga i nesreća na svakom koraku.

Ovde je danas čovek čoveku – zla sudbina. Nikoga ni za koga nije briga onda kada su svi, u stvari, ničija briga. Otuđena od stvarnosti, svetlosnim miljama daleko od opšteg, javnog dobra, vlast ne preza ni od čega. Svaki pokušaj dijaloga gurne u blato, svaku kritiku dočeka teškom artiljerijom, svaku pobunu proglasi glupom, beznačajnom, zlonamernom ili je, jednostavno, silom uguši, svaki iskorak iz laži ubije cenzurom, progonom ili batinama, svaku nadu zakolje jednim potezom tupe kame devedesetih. Zloupotreba i izvrtanje naopačke jedne jedine istine, istine da smo pomerili sve granice dna, za ishod bi mogla da ima brutalni sunovrat u budućnost, nepoznatu kategoriju za zalutale narode, zalutale poput nas.

Pobuna je obaveza, a ne izbor, ponavljam kao poludela sebi, svima, njima, ljudima, ali neću pobunu poraženih na prošlim izborima, ni na onim pretprošlim, pa ni onim pre njih, neću bivše ove ili one, neću neopisivo samoživ javni sektor, neću idiote s kontinuitetom u zlu i krivičnim dosijeima u javnotajnim službenim fiokama/fiokama službiznamokojih, neću osvetoljubive psihopate s lažnim diplomama i brakovima, tajnim računima i javnim skandalima, neću lažljive manipulante na čelu kolone, hoću pobunu razuma, znanja, svesti i savesti, ali ne po svaku cenu, najpre ne po cenu ponovnog gubljenja vremena na potrošene političare i sva njihova stanja, sranja i ludila.

Pobuna neukaljanih, čistih pred ogledalom i sopstvenom decom, sada možda nije ni zamisliva ni moguća, ali jedina nudi nadu i prekid sa svim lošim pokušajima koji su pojeli ono što je životom trebalo da se zove. Ako nam je stalo do ičega posle nas, do čistih reka i vazduha, opremljenih škola i bolnica, dobrih puteva i udobnih kreveta, mirnog sna i zdravih potomaka, ako nam je stalo do znanja i pameti, lepote i mudrosti, tražićemo i naći neukaljane da se zajedno pobunimo. Pod uslovom da smo i sami takvi. A nismo baš svi, je l da? Zato je to težak posao sa dobrim ciljem, za neke među nama jedino mogućim.

Zato što nemam izbora, zato što bih, i da imam, opet isto, zato se bunim i tražim sebi slične, pa dokle istrajem. Vreme haosa i laži, bezumlja i zla, traži odricanja i posvećenost, vreme je da me vreme upozna, nakon što se upoznamo i pronađemo vi i ja, oni i vi, naši životi i njihovo sutra.

——————————————————————————————————————————————-

Sadim cveće ovih dana, hodam kilometrima da uberem mlade koprive, preslažem i poklanjam garderobu, radim sve one dosadne poslove zvane ‘begodsebeistvarnosti’ i nekad mi uspe, a nekad i ne. Kad je ‘ne’, onda pišem ovakva pisma, poput Diogena svećom tražeći ljudsko u ljudima.

Zlo je ničije. Dobro je svačije.

Priča mi jutros žena na pijaci kako su joj sa tezge ukrali dva ofarbana i ukrašena jaja. Htela je da malo obogati osiromašeni kućni budžet, i eto, ukradu joj dva jaja i ona izgubi zaradu za pet koje je prodala.
Na drugoj tezgi druga žena prodaje isto to, njoj niko ništa nije ukrao, nego je ona meni za tri kupljena, uz popust koji mi je dala, poklonila još jedno, ‘dekupaž’ tehnikom ukrašeno, veliko jaje.
Svest i savest su na rubu egzistencije.
Dok pogledom i kamerom tražim ona sneg bela jaja, ljudi dovikuju ‘evo, pitaj njega’, ‘nemoj da me snimate ni slučajno’, ‘jeste došli da zajebavate ovaj narod’, ‘je l mogu ja nešto da otpevam’ i svetakoto.
Vidim tezgu, bela su kao sneg, baš takva želim, priđem, kažem ‘dobar dan, pošto su ova’, skoči čovek neku godinu stariji od mene, počne da se dere ‘skloni se, ne može to’, ‘šta ne može’, pitam, ‘ne možeš da snimaš moja jaja, beži, bre’, kažem ‘pa ne snimam, htela sam da kupim, al’ sad neću, grozni ste što vičete’, okrenem se i odustanem od belih. I od ostalih. I od ljudi i od jaja, eto to.
Zlo je ničije. Dobro je svačije.
Pre neku godinu sam ofarbala jaja nedelju dana ranije, i ne samo ja, nego sam dve prijateljice ubedila da je Uskrs kad ja kažem, i one su, na zaprepašćenje neinformisane i sumnjičave okoline, uradile to isto. Oprostile su mi, mada mi je bilo malo glupo zbog njih i konfuzije koju sam napravila, sebi sam bila još besmislenija tih dana, ali je metafora o ženi pre vremena i pre Uskrsa ostala da se pominje bar jednom godišnje. Za osobu krštenu silom prilika kumovske prirode u tridesetoj, i to je više nego dovoljno.
Nešto zanimljivo sam tada shvatila. Van vremena nema ničega. Vreme postoji samo dok se nešto zbiva, zbivanje čini vreme, ovde se predugo zbiva samo loše vreme,  je l se to računa, ne znam, ipak ima nečega što znam, ovako se ne ide napred, ovako nedovršen se ne stiže nikuda.
Nedovršena, a  već razvaljena do temelja. Takva nam je nada, takva nam je zemlja, takav nam je moral, takvo nam je saosećanje i solidarnost je takva, takav nam je život, s Bogom i bez njega.
Nedorasli, a već opasno očajni. Takvi su nam dani koje ne brojimo,  nema više ničega za brojanje vrednog pažnje, osim onoga što smo ostali dužni i sebi i drugima.
Slavićemo liniju manjeg otpora sve dok nas ista ta linija ne preseče tamo gde smo najtanji.
Ljubav.
U tome smo tanki i za sasvim tupe noževe.

Udri kurvu ili (samo)ubistvo i mediji, uživo

Jutros me probudila vest da je Stevan na smrt pretukao Žaklinu, ženu s kojom ima dvoje dece od tri i godinu dana i zbog kojih je, zajedno sa njom, nedavno učestvovao u opasnoj i opskurnoj emisiji u kojoj se na račun sponzora i gledanosti utvrđuje očinstvo. Prijatelji su mu rekli da ga je varala i da je na tv bila repriza emisije, a ona mu je rekla da repriza nije bila i čitava Jagodina i Srbija i dijaspora je znala za njih i sada Žaklinu zbog toga seku komad po komad na obdukcionom stolu da vide koliko je i kako Stevan tukao i od čega je na kraju umrla pre nego je iko čuo i stigao da joj pomogne.
Dok je Stevan ubijao Žaklinu batinama, na tv je uživo emitovan bizaran rijaliti šou u kojem je sve nenormalno normalno i obrnuto, veoma gledan, veoma tragičan i veoma ponižavajući najpre za žene, a onda i za svakog i sve iole neoštećeno ovim ljudskim sunovratom u najmračnije nivoe svesti i ponašanja.
Pre dva meseca je tv emisije i novinske stupce punila priča o dvoje poznatih i posvađanih ljubavnika, nakon što je on nju pretukao, a ona se dekoltirana slikala i modrice i priču obelodanila. Mladi, lepi, uspešni i budale. Budale za sebe, plen za pohlepne, zabava za lakoverne i polupismene i velika opasnost za sve (stvarne) žrtve nasilja koje ovakav medijski tretman izvrgava sve strašnijem sudu, sve primitivnijim osudama i sve blažim kaznama za nasilnike. Jesmo komentarisali njihov slučaj? Jesmo. Jesmo posle toga pozvali policiju kad je u kafiću momak udario devojku ili onomad kad je komšija pretukao stariju ćerku i bivšu ženu? Nismo, ne, ne. Ćutite, bre, sve znam.
Štanglama pretučena pevačica iz unutrašnjosti, naslovne strane za ministarskopevačkooralne perverzije, gerijatrija i obdanište u jebačkom tv klinču i skoro dvadeset ubijenih žena u porodičnom nasilju u Srbiji u prva tri meseca ove godine.
Šta ti ljudi pred kamerama i vama žele? Slavu i novac, ne lupajte glavu, novac i slavu, tim redom.
Zašto to žele i zašto im mediji to organizuju/omogućavaju/nude/traže/plaćaju/promovišu?
Zato što od toga zarađuju. Šta zarađuju? Slavu i novac, novac i slavu, bez reda, svejedno.
Zahvaljujući čemu ili kome zarađuju?
Zahvaljujući vašem potpunom ignorisanju stvarnih problema, vašem bizarnom nagonu da zavirite u tuđ krevet, džep i tanjir umesto u knjige, zakone i civilizovan svet, zahvaljujući dvostrukom životu koji vodite zbog drugih ili zbog toga što nemate svest o zajednici, nemate svest o tome da niste jači, bolji, bogatiji i pametniji ako u tuđoj nesreći i patološkoj mržnji uživate. Naprotiv, samo ste deo krugova nasilja, vaše nečinjenje je nasilno, vaša pasivna agresija takođe ubija, a i na dobrom ste putu do obdukcionog stola ili zatvorskih rešetaka. Vi ili vaša deca, ista ona deca koju gurate pred kamere i javnost da se takmiče pevajući, plešući, kreveljeći se ili dajući smešne izjave za tv jer ste im vi to na neki volšeban, valutno burazerski način omogućili.
Zahvaljujući vama i vašem ćutanju, negiranju, okretanju glave, sebičluku, bezozećajnosti, primitivizmu, nasilničko podaničkoj prirodi, neobrazovanju, nesvesti, nevaspitanju, lažima, bežanju, licemerju,  i pre svega, zahvaljujući vašoj potrebi da se u svemu odreknete odgovornosti, čak i onog njenog civilizacijskog minimuma.
I žrtve i nasilnici su nečija deca, zar ne, ili mislite da su pali s neba u zlo?
Podsetiću vas na jednog od televizijskih magova rejtinga i njegov slučaj.
Naime, Džeri Springer  je krajem  devedesetih bio političar i glumac i muzičar. Bio je autor i voditelj čuvenog ‘Džeri Springer šou’, američkog televizijskog monstruma sastavljenog od bizarnih slučajeva porodičnih odnosa, nasilja i perverzija, izmišljenih i realnih situacija i likova koji su pomerili granicu između stvarnog i nestvarnog, mogućeg i nemogućeg u dotadašnjim tv programima. U procesu koji je 2002. godine pokrenuo sin Nensi Kempbel Panic, žene koju je nakon učestvovanja u njegovom isplativom tv šou programu ubio suprug, procenjeno je da je Springer doprineo okolnostima koje su vodile do ubistva i da zbog toga snosi i deo krivične odgovornosti.  Nakon takve odluke suda i producenti su od igranja na kartu najnižih ljudskih poriva odustali, a sin engleskih Jevreja, emigrant koji je želeo da uspe, povukao se iz te vrste šou programa.
Ipak, ovo nije Amerika.
Ovo nije čak ni država građana, već performans pred uplašenom, nesnađenom, nedovršenom i posrnulom publikom.
Nešto je jezivo bolesno u nama, u medijima, u odnosu medija i nas samih. To nešto žene i deca najčešće plaćaju životom. Mislite o tome dok ne bude kasno, a već jeste.

Život i druga iznenađenja

Ležim nepomično, glava me boli toliko da me boli kad dišem i kad pomerim pogled. Ne, ne vidim dobro, ne osećam ništa, uznemirena sam i imam migrenu.

Telefoni više ne zvone, telefoni su tu i kad neću.

– Šta radiš?
– Nemam snage, neću ništa.
– Potukle se profesorke fizike i veronauke u … školi. Dolazila hitna, sad je tamo policija.
– Za koga navijaš?
– Za fiziku, naravno.
– I ja. Živela nauka! Je l’ ti čuješ o čemu mi pričamo? Ajd ćao, ovo nije stvarno.

Životu ponekad nije potreban nikakav smisao, samo radost pobede. I preispitivanje svih do sada naučenih istina i jači sedativ svakako.