Zlo je ničije. Dobro je svačije.

Priča mi jutros žena na pijaci kako su joj sa tezge ukrali dva ofarbana i ukrašena jaja. Htela je da malo obogati osiromašeni kućni budžet, i eto, ukradu joj dva jaja i ona izgubi zaradu za pet koje je prodala.
Na drugoj tezgi druga žena prodaje isto to, njoj niko ništa nije ukrao, nego je ona meni za tri kupljena, uz popust koji mi je dala, poklonila još jedno, ‘dekupaž’ tehnikom ukrašeno, veliko jaje.
Svest i savest su na rubu egzistencije.
Dok pogledom i kamerom tražim ona sneg bela jaja, ljudi dovikuju ‘evo, pitaj njega’, ‘nemoj da me snimate ni slučajno’, ‘jeste došli da zajebavate ovaj narod’, ‘je l mogu ja nešto da otpevam’ i svetakoto.
Vidim tezgu, bela su kao sneg, baš takva želim, priđem, kažem ‘dobar dan, pošto su ova’, skoči čovek neku godinu stariji od mene, počne da se dere ‘skloni se, ne može to’, ‘šta ne može’, pitam, ‘ne možeš da snimaš moja jaja, beži, bre’, kažem ‘pa ne snimam, htela sam da kupim, al’ sad neću, grozni ste što vičete’, okrenem se i odustanem od belih. I od ostalih. I od ljudi i od jaja, eto to.
Zlo je ničije. Dobro je svačije.
Pre neku godinu sam ofarbala jaja nedelju dana ranije, i ne samo ja, nego sam dve prijateljice ubedila da je Uskrs kad ja kažem, i one su, na zaprepašćenje neinformisane i sumnjičave okoline, uradile to isto. Oprostile su mi, mada mi je bilo malo glupo zbog njih i konfuzije koju sam napravila, sebi sam bila još besmislenija tih dana, ali je metafora o ženi pre vremena i pre Uskrsa ostala da se pominje bar jednom godišnje. Za osobu krštenu silom prilika kumovske prirode u tridesetoj, i to je više nego dovoljno.
Nešto zanimljivo sam tada shvatila. Van vremena nema ničega. Vreme postoji samo dok se nešto zbiva, zbivanje čini vreme, ovde se predugo zbiva samo loše vreme,  je l se to računa, ne znam, ipak ima nečega što znam, ovako se ne ide napred, ovako nedovršen se ne stiže nikuda.
Nedovršena, a  već razvaljena do temelja. Takva nam je nada, takva nam je zemlja, takav nam je moral, takvo nam je saosećanje i solidarnost je takva, takav nam je život, s Bogom i bez njega.
Nedorasli, a već opasno očajni. Takvi su nam dani koje ne brojimo,  nema više ničega za brojanje vrednog pažnje, osim onoga što smo ostali dužni i sebi i drugima.
Slavićemo liniju manjeg otpora sve dok nas ista ta linija ne preseče tamo gde smo najtanji.
Ljubav.
U tome smo tanki i za sasvim tupe noževe.