Teatar apsurda

U društvu i državi vlada potpuni haos. Nepodnošljiva lakoća diktature širi se kao zaraza, s jedne strane teška tišina i povlačenje, s druge milion malih ‘Jedan Čovek’ sindromom inficiranih pojedinaca. Institucije čiji je smisao postojanja država prilagođena zajednici ljudi pretvorene su u prah i pepeo neznanjem, partijskim zapošljavanjem i interesima, nečinjenjem ili činjenjem u korist moćnih ili pojedinaca na vlasti. Nepravda caruje, bezakonje kolo vodi, prazan hod i stomak, nemušta lica i potrošeni životi, nekakva tuga i nesreća na svakom koraku.

Ovde je danas čovek čoveku – zla sudbina. Nikoga ni za koga nije briga onda kada su svi, u stvari, ničija briga. Otuđena od stvarnosti, svetlosnim miljama daleko od opšteg, javnog dobra, vlast ne preza ni od čega. Svaki pokušaj dijaloga gurne u blato, svaku kritiku dočeka teškom artiljerijom, svaku pobunu proglasi glupom, beznačajnom, zlonamernom ili je, jednostavno, silom uguši, svaki iskorak iz laži ubije cenzurom, progonom ili batinama, svaku nadu zakolje jednim potezom tupe kame devedesetih. Zloupotreba i izvrtanje naopačke jedne jedine istine, istine da smo pomerili sve granice dna, za ishod bi mogla da ima brutalni sunovrat u budućnost, nepoznatu kategoriju za zalutale narode, zalutale poput nas.

Pobuna je obaveza, a ne izbor, ponavljam kao poludela sebi, svima, njima, ljudima, ali neću pobunu poraženih na prošlim izborima, ni na onim pretprošlim, pa ni onim pre njih, neću bivše ove ili one, neću neopisivo samoživ javni sektor, neću idiote s kontinuitetom u zlu i krivičnim dosijeima u javnotajnim službenim fiokama/fiokama službiznamokojih, neću osvetoljubive psihopate s lažnim diplomama i brakovima, tajnim računima i javnim skandalima, neću lažljive manipulante na čelu kolone, hoću pobunu razuma, znanja, svesti i savesti, ali ne po svaku cenu, najpre ne po cenu ponovnog gubljenja vremena na potrošene političare i sva njihova stanja, sranja i ludila.

Pobuna neukaljanih, čistih pred ogledalom i sopstvenom decom, sada možda nije ni zamisliva ni moguća, ali jedina nudi nadu i prekid sa svim lošim pokušajima koji su pojeli ono što je životom trebalo da se zove. Ako nam je stalo do ičega posle nas, do čistih reka i vazduha, opremljenih škola i bolnica, dobrih puteva i udobnih kreveta, mirnog sna i zdravih potomaka, ako nam je stalo do znanja i pameti, lepote i mudrosti, tražićemo i naći neukaljane da se zajedno pobunimo. Pod uslovom da smo i sami takvi. A nismo baš svi, je l da? Zato je to težak posao sa dobrim ciljem, za neke među nama jedino mogućim.

Zato što nemam izbora, zato što bih, i da imam, opet isto, zato se bunim i tražim sebi slične, pa dokle istrajem. Vreme haosa i laži, bezumlja i zla, traži odricanja i posvećenost, vreme je da me vreme upozna, nakon što se upoznamo i pronađemo vi i ja, oni i vi, naši životi i njihovo sutra.

——————————————————————————————————————————————-

Sadim cveće ovih dana, hodam kilometrima da uberem mlade koprive, preslažem i poklanjam garderobu, radim sve one dosadne poslove zvane ‘begodsebeistvarnosti’ i nekad mi uspe, a nekad i ne. Kad je ‘ne’, onda pišem ovakva pisma, poput Diogena svećom tražeći ljudsko u ljudima.