Samokontrola

REWIND.
Gledam uporedo dva snimka: jedan kako majka mlati sina u Baltimoru, gde sin učestvuje u protestu i gađa kamenicama policajce i drugi, kako u beogradskom tramvaju petnaestogodišnjeg dečaka trojica žandarmeraca privode zbog pisanja grafita. Dečaci su, rekla bih, vršnjaci, međusobno, ali i vršnjaci mog mlađeg sina. Mogla bih da budem jedna od te dve majke, ili obe, svejedno. Nije mi svejedno zbog toga, ali mi je svejedno šta drugi o tome misle, jer da sam dečak od 15 godina, da, pisala bih grafite, da zaveli bi me neki protesti protiv režima, ne bih možda gađala kamenicama i pisala glupe nazive navijačkih grupa, da, bunt je prirodna stvar kad ti je svet tesan, da, mlaćenje deteta koje je zabludelo i prete mu batine od policije ili uličnog klana su odgovoran izbor, ne, nije normalno da žandarmerija maltretira klince od tesnih petnaest, da, vaspitavam decu primerom, a država daje loš primer i meni i deci, pa mi je onda teško da budem svetao primer u tamnom vilajetu nepravde i nerazumevanja, gde si, ako si pravedan i na pravoj strani, osuđen na progon, upiranje prstom i samoću, mama, nije dobro što se toliko izlažeš, mama, štrčiš prečesto, mama, prestani da misliš da si nas pogrešno vaspitala, mama, u redu je, sve je u redu.
FORWARD.
Dobar dan, B., izvinite što zovem u vreme odmora, ovde Marijana S., novinarka, zovem Vas u vezi sa vašim kućnim ljubimcem, divljim veprom, htela sam da napravim jednu priču o Vama i njemu, tv prilog o tome…
Dobar dan, gospođo ili gospođice. Hvala što ste me zvali, vrlo rado bih, ali, znate, ne mogu baš sad… malopre mi je umrla majka.
Uh, oprostite, žao mi je, primite moje saučešće, stvarno mi je žao.
Nema problema, biće prilike, zovite me sledeće nedelje. I hvala Vam još jednom.
Hvala i Vama. Doviđenja.
STOP.
‘Čovek gubi kad nema vremena, mila. Ne smeš da gubiš vreme na sve te pogrešne ljude, bitke i dileme, izgubićeš se u trenutku do kojeg ti je najviše stalo, ostaćeš bez onog što jedino voliš, bićeš pobednica u izgubljenom ratu, izgorećeš peglom omiljenu košulju, a i kaktus neće da ti procveta, razumeš? Ustani, ponesi naočare i crveni ruž, vodim te negde…’
PLAY ON/OFF.
Dan mi je tako drhtanje, nedostajanje, čizme, glad, maj u najavi, jorgovan. Život mi je tako statistika ‘sedam načina da…’, pet dana do…’, 119 evra za…’. Želje su mi jednostavne i uglavnom van mogućnosti, mogućnosti su mi beskrajne samo u omiljenoj igrici. Doduše, ni tamo nisu baš uvek.