Prekarijat vs. Roštiljijada

Da se odmah razumemo: čitaćete ovaj tekst, iako ćete ga na kraju mrzeti, ali možda vas išta ili bar nešto u njemu natera da razmišljate o postojanju nekih datuma kao smislenih.

Međunarodni praznik rada obeležava se kao velika pobeda tekstilnih radnika u borbi za pravo na dostojanstven život od sopstvenog rada i čuvene ‘tri osmice’. Osam sati rada, osam odmora i isto toliko vremena za progres, razmišljanje, ljubav, kulturno uzdizanje, planove.

Pobuna na taj dan potekla je od socijalno najniže klase u društvu, pre skoro vek i po u Americi. Isto toliko kasnije, u našoj zemlji, koju većina smatra civilizovanom, radi se po 12 sati, u pelenama, za mizernu nadnicu koja ne pokriva ni mesečne troškove najjeftinije hrane, dok je o svemu ostalom uzalud i govoriti.

Klasna preraspodela ličila je na mnoge druge koje su se dešavale istovremeno, ali ovde je apsolutno sve korišćeno da radnici to shvate poslednji i, kao i obično, prekasno.

Prelivanje srednje klase delimično u prekarijat, novu klasu koja ima potencijal, ali ne i dovoljno oruđa i moći da pokrene novu revoluciju, shodno tekućoj četvrtoj industrijskoj po redu, a delimično u klasu (čitati: kastu) podanika koji prihvataju kapitalizam kao legitimno bogaćenje na grbači radnika, sve u nadi da će i sami svojom poslušnošću i služenjem Vođi i sami doći u poziciju da ostvare ‘američki san’ o uspehu kojii se na Balkanu meri isključivo količinom moneta, nekretnina, of šor kompanija i monopola koji posedujete.

Tako je, projektom klase vladajućih, a navodno demokratski izabranih da to i budu, raspolućena radnička klasa u pravom smislu te reči i danas na poslu, dok njen dan za prejedanje, opijanje, dosadno druženje i priče o aktuelnim rijalitijima i estradnim skandalima koriste oni koji svojim poslom vladajućoj klasi omogućavaju da i ubuduće nezakonito radnike deli na one zaposlene u javnom i one u privatnom sektoru, što čitava društvena raslojavanja čini još dubljim i besmislenijim.

Na izletištima su i ovog 1. maja deca prekarijata zezanja radi, državna administracija jer joj se može i ljudi bez posla i prava na dostojanstven život od svog rada na račun roditeljskog džeparca iako im je već peta decenija života na pragu.

Ima i nas koji ovaj datum vezujemo za potpuno nebitne stvari kakve su smrti Rada Drainca I Aertona Sene, pust grad, brigu da mladunci ne izazovu požar ili da voljeni stignu tamo kuda su krenuli.

Nema tog roštilja, druženja, prirode, koja već sutra donosi slobodu, a tek oslobođeni rob može da bira kako će potrošiti dan.

Bilo koji.

I život, jedini.

Zato nas čeka povratak u pećinu i sve ispočetka, da osvojimo slobode kojih smo se zarad punog stomaka i još koječega odrekli, besmisleno i konformistički.

Izvinila sam se prodavačicama što baš danas moram da kupim cigarete i kiselo mleko.

Sve vreme mi je u glavi bila misao o tome da neke od njih moraju da u svojim šezdesetim nose pelene, jer gazda tako hoće, dok njihovi mladunci roštiljaju sopstveni život negde daleko od svega…

Ili podhitno osvešćivanje ili pećina, izbora nema.

Praznik rada je, valja imati snove.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *