Osiromašeni um i prebogati bolesnici

Pretučena  samo par dana pre zakazanog porođaja, sa kesom spremnom da narednih desetak provedem u porodilištu sa svojim divnim dečakom, koji je čitavu trudnoću bio ultrazvučno lep i zdrav, tvrdili su lekari, do bolnice sam u zakazano vreme otišla sama . Za razliku od stanja u glavi i modrica na telu, znala sam šta me čeka.

Nije mi bilo prvi put.

Carski rez je carski za bebu, ne i za majku, ali su majke kraljice trpljenja svega što na svet donosi novi život, željen i voljen od prvog trenutka.

Bez straha, iz anestezije me je probudila divna medicinska sestra rekavši da je Sin dobio čistu desetku,  da je savršen i da će mi ga doneti krišom na ‘gledanje’, dok se sutra ne oporavim toliko da mogu da ga dojim.

Bio je april 2000. godine, cvetale su trešnje i mirisao je jod i ljubav. Čekala sam uzbuđena i nervozna, ignorišući sve igle i konce na sebi koji mi ne daju ni da odem da se umijem. Zaspala sam čekajući.

Buđenja se sećam kao najstrašnije noćne more.

Molila sam hirurga da me ošamari jako, da osetim bol, dok je sestra pognute glave na moje grudi spuštala tri kilograma čiste, božanske ljubavi.

Majko, Vaša beba mora hitno na odeljenje hirurgije, sutra ćemo je poslati u Tiršovu, a Vi ćete za njom čim Vam skinu konce i budete mogli da hodate…

Ovo nije stvarno, doktore, raspalite mi šamar, molim Vas, uštinite me za obraz, uradite nešto da se probudim već jednom! Sestro, molim Vas, ne uzimajte mi Sina iz ruku, molim Vas, pa nemojte, umreću! Urlala sam kao u bunilu. Vrištala sam dok mi je eho iz bolničkog hodnika vraćao svaku jebenu reč  kao nož u srce.

I odneli su Sina.

I rekli su da ima urođenu anomaliju, nikad do tada u porodilištu zabeleženu.

I rekli su da se smirim i uspavali injekcijom.

I probudili su me, posle pet i po meseci ležanja u bolnici, svih ispitivanja i ludila koje te savlada kada na svom mesu i krvi prebrojiš devetnaest neuspešnih uboda iglom, vidiš kateter, infuziju uključenu u najlepšu glavicu na svetu i dobiješ poziv da se ih hodnika u koji te neprekidno isteruju dok pregledaju Sina, vratiš odmah u doktorsku sobu.

Majko… Operacija je prošla dobro, ne brinite. Narednih godinu dana dolazićete svakoga dana na prepisane tretmane. Vaš suprug je bio na Kosovu ’99, zar ne? Posle svega, ali bez mogućnosti poređenja za sada, konzilijum se složio da je uzrok anomalije najverovatnije radioaktivno zračenje koje je tamo on doživeo, jer ovakve genetske promene…

Prestanite! Hoće li moje dete preživeti, hoće li biti još posledica, hoću li ikad moći mirno da zaspim, to mi recite, jebalo vas i Kosovo i rat i njegov otac nasilnik i sve u ovoj jebenoj zemlji… Ne gledajte me tako!

Biće sve u redu, smirite se, samo pretpostavljamo…

Pretpostavljam da sada mogu da idem? Spremiću Sina i izaći iz bolnice. I da… Doći će vreme da vidimo čije su pretpostavke, zračenja, uranijumi i ostala sranja porasli do istine. A onda ću umesto vas ja da pričam, je l’ jasno?

I dorastosmo do istine u kojoj je drugi rat bivšeg muža ratnika, u koje su ga oba puta slali roditelji zadojeni miloševićevskim patriotizmom i bez trunke griže savesti.

Kažete skupštinska komisija skoro dve decenije kasnije?

Kažete da ispita uticaj besmislenih ratova i još besmislenijih bolesti i smrti, po nalogu bolesnika koji u ratovima nikada nisu bili?

Kažite već jednom da ste nas na preranu smrt i još jadniji život odavno osudili, a da vas za to savršeno boli kurac, kažite, ‘ajde, glasnije!

Osiromašeni uranijum za vas je samo zabavna igrica između dva letovanja, dve krađe, dva stana, dve jahte, dve ljubavnice, dva nova automobila, dve nove laži.

Samo osiromašeni um, oboleo od pohlepe i ludila, može da vas sasluša uopšte.

Da vam poveruje…

Ni mrtav čovek, ni mrtva zemlja.

Šupičkumaterinukretensku!

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *