Ram za vreme

Maturske slike dece
Nemam ni jednu jedinu svoje, ni male ni velike.
Ni jedine, nijedne druge desetogodišnjice i druge ice.
Žive u tuđim albumima, možda zato što sam oduvek živela milion života.
Crna, duga, veštičja haljina s rukavima dužim od života, šešir od života a la Marlene Ditrich pozajmljen iz pozorišta i baletanke u skadu sa Terra Madre, sećam se. 
Ponosni roditelji, crveni ruž i otvoren put ka slobodi.
Ah, koliko snova i planova za samo jednu noć i samo jednu stvarnost!
Usledilo je vrelo, savršeno leto i indeks kao ulaznica za moja pravila.
Usledio je čudan spoj okolnosti, sreće, napora, odricanja, gubljenja i pronalaženja, ljubavi i tuge.
Usledila je uloga Čehovljeve Nine Zarečne u ‘Galebu’, strastvene glumice sopstvenog života zarobljene u provincijskim. ljubavnim i porodičnim odnosima, tri meseca na planini, premijera u prirodi, pored jezera. Ogroman buket poljskog cveća od dve porodice profesora Rudarsko geološkog fakulteta, naših ‘cimera’ skoro devedeset dana.
Vreme je jedini nenadoknadiv resurs i manje ga je nego vode za ljude.
U vestima iz budućnosti kažu da deci uvode predmete ‘etika’ i ’empatija’. Ovoj bez ručičastih naočara, verujem, tamo negde na drugom kontinentu i drugačijem Suncu, neće ni trebati.
Vreme se poštuje, a ne računa.
Vreme nisu brojke, nego sposobnost da ga za nepotrebne stvari skratiš.
*Prim. aut.
Danas sam odlučila da Dečaku saopštim da dalje ne možemo zajedno.
On nema zajedničke fotografije, a ja nemam dovoljno snage za njegov put.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *