Kako sam sistematski uništena od strane sistema

U deset godina stalo je više od četiri hiljade tv priloga informativnog i istraživačkog novinarstva na najgledanijoj nacionalnoj televiziji.

To je podrazumevalo nebrojeno mnogo odricanja, stresa, pretnji, nespavanja, vređanja, propuštenih zabava, odlazećih prijatelja i nagomilavanja dolazećih neprijatelja.

Deca su me ostala željna.

Ne ručkova i kolača koje sam pravila noću, nego odlaska na odmor, smejanja, gledanja filmova i obilaženja knjižara, zagrljaja i poljubaca.

Samoća koju su oni osećali ubijala je i mene okruženu ljudima i neljudima, kamerama, reflektorima, amaterima i podlacima, kraljevima i prosjacima.

Sve je nadoknadivo osim vremena. Čovek nije večan, a stvarnost je najčešće daleko od onoga kako izgleda.

Danas sam 67 puta pozvala šest telefona Inspekcije rada u Beogradu da izvrše nadzor nad poslovanjem nekadašnjeg poslodavca. Isto toliko puta niko se nije javio.

Na zvaničan mejl iste inspekcije poslala sam sve podatke o slučaju kršenja mojih zakonskih prava prošle nedelje. Odgovor nisam dobila.

Bivšem poslodavcu poslala sam preporučenu pošiljku u kojoj nudim vansudsku nagodbu kao oštećena strana. Odgovor nisam dobila.

Poziv u pomoć, doduše na fin način, odbili su NUNS, UNS i YUCOM.

Jutros sam čekala na sedam šaltera Poreske uprave da saznam kada ću moći da ugasim agenciju koju sam osnovala da bih sa bivšim poslodavcem mogla da radim, na njegov nagovor, da ne kažem ucenu, ali nigde nisam dobila odgovor. Inače, prvi zahtev za gašenje podnela sam u maju 2018., a ni četiri meseca kasnije niko ne zna da mi odgovori ko svoj posao nije uradio, iako ga/je sve vreme redovno plaćam. I vi i ja, da se razumemo.

Sedam godina nisam mogla da ostvarim pravo na zdravstveno osiguranje, jer sam kao zaposlena, pa kao nemam prava, jer ko još kontroliše režimske lopove i tajkune?

U međuvremenu sam se razbolela. Od svega, ali najpre od ove zemlje.

Pogrešne dijagnoze, pogrešni lekovi koji me umalo nisu ubili, liste čekanja za 2020., nedostatak novca za lekove i inat da ne dam mito nikome ko radi posao za koji je plaćen.

Jer, ja posao više nemam. I deca su me napustila, shvativši da samohrana majka u ovoj državi ne nudi nikakve šanse za preživljavanje. Pametna deca, vaspitana za normalan sistem. Ovaj ih je oterao kod oca nasilnika i alkoholičara i punog novčanika.

Elem, osim što umem da rintam kao konj, šta god, ne umem da lažem, kradem, varam, otimam i gazim preko mrtvih. I živih, da. Živim kao podstanarka dve decenije. Niko od predaka mi ništa nije ostavio. Ni kamen na kamenu, ni zemlju u saksiji, ni stan u blokovima.

Zato i nemam ništa što mogu da izgubim, osim sebe.

Zato i govorim javno onima koji imaju sve, osim sebe.

Pre nego zakucate daljinski na najistorijskiji reality show na planeti, sarkastičnog naziva ‘Za Druga’, pomislite na sve slične slučajeve koje su tvorci istog, u sprezi sa državom, iza sebe ostavili.

Ljude bez nade, bez prava na zakon, bez prava na život, nejednake samo po zlu koje nisu spremni da učine za novac.

Ostala sam željna svoje dece.

Neka mi oproste, samo o tome razmišljam, neka mi oproste što sam želela da ne budu gladni, bosi i goli. Ljubav sam u njih posadila odavno, to je dobro. I dobro je što sam odsecala delove sebe da porastu u Ljude. Dobro, odlično.

I jesu, to je poslednja misao ispraćena poslednjom tabletom koja bi zauvek trebalo da prekine ovu nepravdu.

Bez brige, za samo dan, dva biće još gore.

Svima vama, nažalost.

 

 

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *