Celulit i ostale nuklearne pretnje

INTRO: Izvinite, predstava je otkazana, jer se glavna glumica upravo povredila. Idite kući, hvala što ste došli. Nećete? A šta ćemo da radimo? Ništa? Bravo, pa bravo! To je pravi odgovor! Narednih dvanaest sati nećemo raditi ništa! Divno, umrećemo od dosade!
PUBLIKA: … je zbunjena. Ne voli kad joj se sruši četvrti zid. Uplašena od istine o sebi samoj. A i ne može da zamisli da u teatru provede noć ne radeći ništa!

CELULIT: Svi ga imamo, ali neko uporno odbija da ga vidi. Kao meso i krv, ljudsku, ono što nas razlikuje od postpotrošačkog društva koje se, zadovoljavajući našem robovanju nametnutim potrebama, hrani iluzijom da će je odsustvo suštinskih vrednosti održati u prihvatljivom životu.
Predstava Aleksandra Kovacevic, po tekstu Injigo Ramirez de Aroa, bivšeg španskog diplomate i angažovanog pisca, nije namenjena onima kojima srce kuca međunožno ili iz novčanika, mada se najviše njih tiče, nažalost. Komad udara u tvoju slabost, u pleksus, u potrebu da se bude večno mlad, večno bogat, večno poznat, baš tamo gde se najmanje nadaš, a gde je najpotrebnije. Za one koji uopšte misle da će preživeti sopstveno nemanje sistema i hijerarhije vrednosti i udarac sjajnog tima na sceni, čija energija može i da ubije.
Ozbiljno.
Njih četvoro i jedan pokretni toalet na pozornici, među njima Stefan Milikić kao tajfun (prim. doživljaj autorke teksta) i na ‘momenat iznenađenja’ rediteljske intervencije, uz sjajna
kostimografska rešenja Stefan Savkovic (potpuni genije, prim. svetske produkcije u kojoj odavno radi), vredi svaki sekund vremena u kojem hraniš dušu, a ne telo. Mislim, ne celulit na najvidljivijim mestima društva u kojem živimo, već meso i krv koja te čine ranjivim i smrtnim bićem.
‘Tvoje tajno oružje u borbi protiv neukrotivog celulita’ postalo je pitanje svih pitanja u duboko naopakoj i posrnuloj zajednici ljudi, gde ljubav, poštovanje, dostojanstvo, tv, ajfoni i ajpodi, prodavanje kremica za i protiv svega i svačega i saosećanje menjaju mesta poput kuglica u bubnju iz kojih se izvlači nečija, najčešče tuđa sreća.
Zavist i pohlepa, rođaci, naši novi bogovi metaživota.
Pregaziti mrtve na putu za kobajagi gore, vratiti Čoveka Čoveku u sunovratu ka kobajagi dole, proglasiti dosadu savršenim ubicom, a ‘šoping, šoping, šoping’ u novu mantru kupovne religije i potrošnog toalet papir života, opasna je stvar.
Izuzetno opasna.
Jer je filozofija nastala iz viška vremena.
Jer je teatar nastao iz potrebe za hirurškom intervencijom nad celulitom mišljenja, dva i po milenijuma ranije.
Jer su ‘šoping molovi’ nova svetilišta.
Je l’ vam neko raspalio šamar tek da se osvestite gde ste i šta tu radite? Nije? Onda to katarzično iskustvo potražite u ovoj predstavi kraljevačkog pozorišta.
Ipak, vodite računa da pre toga na istim temeljima ne nikne još jedan bespotreban, ružan, tužan i uglavnom zapišan tržni centar. Pobunite se, pobogu!, da bi ovo suočavanje preživelo. Za svoj novac, na biletarnici teatra, suočite se sa sobom. Kupite karte i deci i objasnite im zašto je hrana za dušu jednako važna kao i ona za telo, sa ili bez celulita.
Jer, ne boli celulit.
Boli istina da ćete ga lečiti pre nego sopstveno meso, krv i dušu.
Ps. Autorka teksta svom snagom vas moli da ovu predstavu modernog izraza i predugačkog naslova pogledate što pre. Mislim, otkud znam kad će neko neprijatelju došapnuti koliko je dobra i katarzična, pa velim… Neprijatelj je moćan, ali Misleći Čovek uvek pobedi.
Luv ju, drugari od daščanog poda pozornice 
Milorad Miki Damjanović (prvak BDP), Dragana Đurđević (Kv tetar), Stefan Ostojić (Subotičko pozorište), Vladan Slavkovic, scenograf.

2 misli o “Celulit i ostale nuklearne pretnje”

    1. Da, Jovane, slažem se. Prijateljska preporuka s moje strane. Ja se već spremam za ponovno gledanje. Hvala, pozdrav.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *