Zaokruži tačno

Kad ti u istom danu divna dr plastične hirurgije kaže ‘zarašće, ne brinite, ali ožiljak će biti ružan, dođite kad god budete poželeli da to sredimo’, kardiolog kaže ‘tri leka hitno svakodnevno i obavezno’, plus četiri koja već piješ, najbolja prijateljica da odlazi da živi na selu, provajder pripreti smrću svih digitalnih komunikacija ako ne platiš robijom, a bivši muž, koga inače ništa osim piva i love nikad nije zanimalo, klinci i život ponajmanje, istinu da te je ‘TAJ posao upropastio’, šta radiš?
a) kupuješ kutijicu za lekove roze boje
b) pazariš novi veš od pozajmljenih para, jer ‘Vi ste dama, gospođa Maj’, a leto je i vreme za padanje po ulici
c) planiraš suicid
d) proučavaš samoubilačke akcije čečenskih udovica
e) odlučiš da odvrneš život na najjače
f) nenadjebivo odustaneš od TOG posla
g) zahvališ svima koji su te odjebali zbog bolesti i nestaneš zauvek
h) ćutke trpiš sva izdrkavanja svih i piješ lekove zbog onih koji ih ne piju redovno
i) slojevito odustaješ, tek da film ne postane dosadan?
j) jarbol i jelka, falusoidni simboli nedojebanih ili bolji uslovi za lečenje pacijenata u bolnicama? ili ipak krstača od milion nečega. a, dušo, kaži sad?
k) šalješ sebi pismo u kojem su svi tačni, ali ne i istiniti odgovori na ponuđeno, u nadi da će jednom stići i da ćeš jednom dočekati i to
Ps.
Od svojih supermoći izdvajam:
Uvek dođem u nevreme.
Uvek odem u pravo vreme.
Ili obrnuto, koga je za to briga, uostalom?

Smrt i Pulicerova nagrada

Tih meseci  kada je Kevin Karter počinjao da izveštava iz glađu pogođenog Sudana, umakala sam nekoliko dana stare kajzerice u zagrejano ulje, inače poklon holandskih studenata, na rešou sobe u studentskom domu.

Bio je rat, odmah tu, blizu, miris mu se osećao, miris bede i smrti.

Društvo mi je najčešće pravila mršava, plavooka Danijela, čija je sestra držala časove klavira deci velegradskih kriminalaca za kutiju Dunhill-a, jer su obe iz granatiranog i opkoljenog Sarajeva jedva uspele da izvuku živu glavu. Ne i roditelje, nažalost. Nastavi čitati Smrt i Pulicerova nagrada

Jedna Ja

Jedna Ja nije tamo gde želi da bude.
Jedna Ja ne zna šta da spremi za ručak.
Jedna Ja niz vetar baca godišnje odmore i bivše ljubavi.
Jedna Ja vodom u kojoj je kuvan spanać poliva selen, žalfiju, rukolu i nanu.
Jedna Ja konobaru umesto odgovora pokazuje papiriće rukom pisane: Duži bez mleka i hladnu vodu. Hvala. Izvolite. Hvala. Prijatno. Jednoj Ja se ne priča s ljudima.

Nastavi čitati Jedna Ja

Obojici ili O Roditeljstvu

Slušajte…
Da se odmah složimo: ja sam loša majka.
Rodila sam vas iz ljubavi, u ljubavi zalivala, pevala, umirala kad vas boli, vezivala vam pertle do polaska u školu kad u tri grada ne pronađem ono što vi hoćete na ‘čičak’, prala sudove za vama do punoletstva, prevrtala mokre i blatnjave i smrduckave čarape, govorila prečesto ‘pusti, neka, ja ću’, skakala do neba kad uspete i skakala za vrat svakome ko vas bilo kako muči nepravdom.
I niko, osim bliskih prijatelja, za to nije znao.

Nastavi čitati Obojici ili O Roditeljstvu

Strah, nasilje, seks i droga

Ako ćemo iskreno, u svemu što se ovde decenijama unazad dešava dominira strah.

Ovi što iz vlasti strahuju od reformi koje treba da sprovedu, za koje nisu sposobni i nemaju ni znanje ni snagu, strahom zlostavljaju ove što iz straha da im deci ne oduzmu diplomu ili radno mesto u javnom preduzeću ćute i strahuju za medalju.

Umreženi sitnim, skoro šibicarskim interesima, gledamo se u oči i lažemo, svejedno da li Onaj ima doktorat ili Ovaj ima kriminalni dosije, lažemo se iz interesa.

‘Držimo se u šaci’, kao da čujem kako dovikuju jedni drugima, stežu pesnice i izmišljaju neprijatelje, tek da bi jedni drugima, a posebno trećima, skrenuli pažnju sa svega lošeg što jesu i svega dobrog što nisu uradili.

Jer, da je vlast htela pismen i obrazovan narod, ne bi s bizarnim Mićom ili Žaretom, svejedno, šurovala četvrt veka.

Jer, da je narod hteo mudru vlast i boljeg sebe, ne bi bezvrednu diplomu plaćao suvim zlatom samo da se domogne fotelje i privilegija na štetu sopstvene dece.

Isto tako, da je vlasti stalo do naroda, ne bi mu poturala kukavičje plagijate, dreku na sednicama Vlade, histeriju u sred poplava, keramičare za obaveštajce javne i tajne ugovore o prodaji zemlje, vode i neba, kao što bi narod, da je malo iskreniji, sebi priznao da je licemeran, da mu je logika šićardžijska, da budućnost ne vidi zaslepljen praznim stomakom i dnevnim tv budalaštinama, da ne voli ni komšiju ni prijatelja ako od njih nema koristi, da je ćutao dok ga nije lično dotaklo zlo u prosveti, zdravstvu, privredi, pravosuđu, policiji, državnoj upravi i gde sve ne i da je posle svega opljačkan, prevaren, obesmišljen, prestrašen i iznova glup.

Na kraju, priznali bi i vlast i narod da jedni druge, takve kakvi su, jedino i zaslužuju.

Saučesništvo u zločinu, kakobihvamrekla, to nas muči.

Što pre sebi priznamo, kaznu ćemo lakše podneti.

Ram za vreme

Maturske slike dece
Nemam ni jednu jedinu svoje, ni male ni velike.
Ni jedine, nijedne druge desetogodišnjice i druge ice.
Žive u tuđim albumima, možda zato što sam oduvek živela milion života.
Crna, duga, veštičja haljina s rukavima dužim od života, šešir od života a la Marlene Ditrich pozajmljen iz pozorišta i baletanke u skadu sa Terra Madre, sećam se. 
Ponosni roditelji, crveni ruž i otvoren put ka slobodi.
Ah, koliko snova i planova za samo jednu noć i samo jednu stvarnost!
Usledilo je vrelo, savršeno leto i indeks kao ulaznica za moja pravila.
Usledio je čudan spoj okolnosti, sreće, napora, odricanja, gubljenja i pronalaženja, ljubavi i tuge.
Usledila je uloga Čehovljeve Nine Zarečne u ‘Galebu’, strastvene glumice sopstvenog života zarobljene u provincijskim. ljubavnim i porodičnim odnosima, tri meseca na planini, premijera u prirodi, pored jezera. Ogroman buket poljskog cveća od dve porodice profesora Rudarsko geološkog fakulteta, naših ‘cimera’ skoro devedeset dana.
Vreme je jedini nenadoknadiv resurs i manje ga je nego vode za ljude.
U vestima iz budućnosti kažu da deci uvode predmete ‘etika’ i ’empatija’. Ovoj bez ručičastih naočara, verujem, tamo negde na drugom kontinentu i drugačijem Suncu, neće ni trebati.
Vreme se poštuje, a ne računa.
Vreme nisu brojke, nego sposobnost da ga za nepotrebne stvari skratiš.
*Prim. aut.
Danas sam odlučila da Dečaku saopštim da dalje ne možemo zajedno.
On nema zajedničke fotografije, a ja nemam dovoljno snage za njegov put.

Što ne moraš danas ostavi za sutra, možda neće trebati

Tako dan….
Jutrošnja agenda:
Inauguracija mikrofonom i kamerom jednog predsednika jedne opštine.
Neplanirana poseta čika Čedu, čija je krava otelila Mikija, Mini i Roni. Izgledaju kao Diznijevi junaci i nešto su najslađe, najmekše i najljubavnije što sam danas videla i dodirnula. Slatko od jagoda i rakija pod tremom obavezna. Ćaskanje o lokalnim događajima i ljudima. Nastavi čitati Što ne moraš danas ostavi za sutra, možda neće trebati

Maj teško objašnjava i druga iznenađenja 

Pre dve večeri slušala sam okeane sa Rta dobre nade iz sedefne školjke ‘prošvercovane’ iz Juznoafričke Republike zbog lepote i ljubavi prema otkrivanju novih svetova.

Svojih i tuđih.

Zbog te lepote i takve ljubavi umetnici su spremni da rade i najluđe stvari, svesni da svako ‘javno’ krade i deo tebe, kida meso, davi dušu i izaziva momente kosmičke sreće. Nastavi čitati Maj teško objašnjava i druga iznenađenja 

Osiromašeni um i prebogati bolesnici

Pretučena  samo par dana pre zakazanog porođaja, sa kesom spremnom da narednih desetak provedem u porodilištu sa svojim divnim dečakom, koji je čitavu trudnoću bio ultrazvučno lep i zdrav, tvrdili su lekari, do bolnice sam u zakazano vreme otišla sama . Za razliku od stanja u glavi i modrica na telu, znala sam šta me čeka.

Nije mi bilo prvi put. Nastavi čitati Osiromašeni um i prebogati bolesnici