Maj teško objašnjava i druga iznenađenja 

Pre dve večeri slušala sam okeane sa Rta dobre nade iz sedefne školjke ‘prošvercovane’ iz Juznoafričke Republike zbog lepote i ljubavi prema otkrivanju novih svetova.

Svojih i tuđih.

Zbog te lepote i takve ljubavi umetnici su spremni da rade i najluđe stvari, svesni da svako ‘javno’ krade i deo tebe, kida meso, davi dušu i izaziva momente kosmičke sreće. Nastavi čitati Maj teško objašnjava i druga iznenađenja 

Osiromašeni um i prebogati bolesnici

Pretučena  samo par dana pre zakazanog porođaja, sa kesom spremnom da narednih desetak provedem u porodilištu sa svojim divnim dečakom, koji je čitavu trudnoću bio ultrazvučno lep i zdrav, tvrdili su lekari, do bolnice sam u zakazano vreme otišla sama . Za razliku od stanja u glavi i modrica na telu, znala sam šta me čeka.

Nije mi bilo prvi put. Nastavi čitati Osiromašeni um i prebogati bolesnici

Fantomska sloboda medija

Nema nezavisnih medija, to je oksimoron.
U krajnjoj liniji, ako ne zavise od bilo čijeg novca, interesa i moći, zavise od vas, zavise od stepena slobode društva, zavise od kvaliteta institucija i poštovanja zakona i zavise od oslobođenog pojedinca koji ima svest o sopstvenom uticaju i uticaju koji mediji na prostor i vreme mogu da vrše. A taj uticaj je ogroman, verujte mi.

Nastavi čitati Fantomska sloboda medija

Prekarijat vs. Roštiljijada

Da se odmah razumemo: čitaćete ovaj tekst, iako ćete ga na kraju mrzeti, ali možda vas išta ili bar nešto u njemu natera da razmišljate o postojanju nekih datuma kao smislenih.

Međunarodni praznik rada obeležava se kao velika pobeda tekstilnih radnika u borbi za pravo na dostojanstven život od sopstvenog rada i čuvene ‘tri osmice’. Osam sati rada, osam odmora i isto toliko vremena za progres, razmišljanje, ljubav, kulturno uzdizanje, planove.

Pobuna na taj dan potekla je od socijalno najniže klase u društvu, pre skoro vek i po u Americi. Isto toliko kasnije, u našoj zemlji, koju većina smatra civilizovanom, radi se po 12 sati, u pelenama, za mizernu nadnicu koja ne pokriva ni mesečne troškove najjeftinije hrane, dok je o svemu ostalom uzalud i govoriti.

Nastavi čitati Prekarijat vs. Roštiljijada

Mali srpski razgovori

Dobar dan, došla sam da mi skinete konce sa srca, na Dedinju su rekli da to vi uradite.

Ne može danas, nemate zakazano.

Mogu li da zakažem za sutra?

Ne može sutra, vaskularni hirurg ne radi. Dođite u sredu.

Ne mogu, imam pregled u KC Beograd.

E pa šta da Vam radim, nosite te konce dok se ne vratite.

Nema veze što je to pet dana duže od potrebnog?

Što se mene tiče, nosite ih još tri meseca ako hoćete.


Dušo, gde ste sada?

U Firenci. Fenomenalno je. Volim te, majko.

(izveštaj sa ekskurzije)


Mila, kako si? Kad će da te operišu? Treba li ti šta, sutra sam u Beogradu?

Ne, dušo. Prijateljica me snabdeva kafom, a sutra je dan D.

Držim ti fige, dobroto. Možeš ti to, znam.

Razgovor sa divnim ljudskim bićem.


Hej, lepotice, gde si?

Evo idem iz škole, skuvala sam se.

Joj, i ja. Nego, je l’ ono moje mladunče ima devojku? Ništa ne priča, ali se od jedne ne odvaja.

A, ne. Nije mu ona devojka, ona ima devojku.

Pa lepo, bolje da znam.


Draga, kako si? Vidimo se sutra?

Obavezno! Jedva čekam… Zovem te kad završim sve ovo u bolnici, ok?

Dogovoreno. Radujem se.

I ja.


Popizdeću, sutra imam neko polaganje, šest skripti, sve počinje u jedan, neću stići da se vidimo i već sam pobesneo…

I ja ću ako tako nastaviš, znaš.

Držim ti fige, ajde razguli malo, ništa lepše od učenja.

Pametnice, ali ja nisam student, znaš, umoran sam od toga…


I tako prođe dan, još jedan.

Neka se kosmos spremi za sledeći.

Dok nije kasno, volume II

Nakon što ste elaborirali, doktorirali, osudili na lomaču, najstrašnije raščerečili Natašu B., teško da mogu da vas takve ubuduće držim blizu sebe.
Iz više razloga, ali jedan je presudan.
Istu takvu mržnju prosuli ste lično po mojoj glavi kad sam se usudila da se ‘autujem’ i, zarad pomoći ženama u sličnom problemu, javno priznam da sam i sama bila žrtva porodičnog nasilja.
Svesno odlučila, svesna krsta koji bih u ovom patrijarhatu mogla da nosim do kraja vremena.
Pre dve godine pristala sam da snimim i dokumentarni film na tu temu u produkciji TV Vojvodina.
Nijednog sekunda se nisam pokajala.
Ostaviću link ovde.
Ne zbog sebe, zbog vas.
Ako vas mrzi ili ne zanima da pogledate, u redu je, ali izbrišite se sami.
Slaba sam na okidaču ovih dana 
https://vimeo.com/194429243

Sumrak

Suština je u senkama.

Koliko su duge ili kratke, toliko se proteže tvoje telo i tvoj um.

Zato je sumrak jedina sigurna zona u kojoj znaš da te niko i ništa ne prati u stopu. To je saznanje zlata vredno kad takođe znaš da su ti iza leđa utvare, zlokobni ili sažaljivi pogledi, oni sa spremnim noževima ili ritmičnim koracima neprijatelja.

Tišina nikad glasnija, u sumrak.

Tu se susreću misli o prošlom i budućem, sećanja, neprepoznatljiva lica prolaznika, jer ulične svetiljke još nisu podešene na zemaljsko vreme.

Ono važnije, ljudsko, unutrašnja vatra uvek zna da se upali kad je nevolja blizu, kad je sreća blizu, kad je poljubac blizu, kad je taj, onaj, znaš, onaj zagrljaj blizu. Nepogrešivo. Vatra i sumrak su sestre od tetke, apsolutno.

Više suza nego zvezda, u sumrak.

U sumrak se ostavlja najveća ljubav, u sumrak se donose najteže odluke, u sumrak počinju svi grehovi, u njemu počivaju, njime se hrane. Ta granica između dozvoljenog i ljudskog traje koliko i sumrak, kratko i jako, duboko i tiho, toplo i opasno. Od posebnih svitanja sazdan, svaki sumrak mala je smrt dana i rođendan noći u kojoj se može desiti i najnemogućije. Da te neko voli ili voliš, na primer. A ta ljubav, na primer, ta ljubav jedno je od najlepših drugih imena za sumrak, onaj letnji ili zimski svejedno. Jer, neke su ljubavi hladne i providne kao planinska jezera, druge užarene kao grotlo vulkana koje topi stope i briše sve tragove iza sebe. Naravno, samo onima koji u ljubavi ostave ikakav trag.

Za tren prođu leta i zime, u sumrak.

Postistina kaže da su vreme izmislili pohlepni, a trenutak siromašni.

Melanholija svakako nije izmišljena, ona je prirodno stanje u sumrak, onda kad nas više nema u stvarnom svetu, kad se Sunce poigrava i želi da jednom izađe na zapadu i tada kad nas napuste snovi, deca, lepota, ljubav, šta god.

U sumrak sve drugačije miriše i drugačije se piše, jer sumrak je mesto bogova i boginja, čije je slobodno vreme, pored svih zala i jada u rasporedu sveta, veoma ograničeno.
U sumrak je sve zaludno i sve svejedno.

Luda Luna luduje.

Mediji i pitanja, zločini i odgovori

Nema nezavisnih medija, to je oksimoron. U krajnjoj liniji, ako ne zavise od bilo čijeg novca, interesa i moći,  zavise od vas, zavise od stepena slobode društva, zavise od kvaliteta institucija i poštovanja zakona i zavise od oslobođenog pojedinca koji ima svest o sopstvenom uticaju i uticaju koji mediji na prostor i vreme mogu da vrše. A taj uticaj je ogroman, verujte mi.

Ne pitajte me odakle sve to znam.

I sloboda medija je sporna. Kad je slobodan novinar i urednik, slobodan je i medij. Kad je slobodan novinar i urednik? Onda kada mu zakoni i institucije garantuju da zbog svog rada i delovanja neće završtiti u crnoj hronici. Onda kada od svog rada može da živi. Onda kad sme, hoće i može da postavi svako pitanje u javnom interesu, a da odgovor ne dočeka u bolnici ili na groblju. Onda kada mu deca slobodno hodaju gradom uzdignute glave.

Ne pitajte me odakle sve to znam.

Nepomirljivost javnog interesa (s jedne) i interesa centara političke i finansijske moći (s druge strane) prostor je koji traži svesnu, obrazovanu, principijelnu društvenu zajednicu s jakim moralnim principima, osećajem zajedništva i empatije, daleko zagledanu u budućnost. Jedino takva zajednica ljudi može da zahteva i podrži, napadne i stane u odbranu pojedinca (novinara/urednika) i tako medije postavi tamo gde im je mesto i suština – u ulogu korektora svih interesa koji ne vode zajedničkom, društvenom boljitku. Na nesreću koju mnogi još uvek i ne vide, srpski mediji su danas svetlosnim godinama daleko od toga.

Ne pitajte me odakle sve to znam.

Informacija je nosač baklje i najskuplja roba, ali su njeni glasnici, iako hrabri i posvećeni, po pravilu večito razapeti između gladi i gladi, mraka za sebe i Sunca za sve, izloženi i obespravljeni, novinarke i novinari, važni ljudi u surovom svetu. Važno je to razumeti, verujte mi i ne pitajte odakle sve to znam.

Novinarka sam i opet bih bila. Bez obzira na sve, bez obzira na svo kamenje koje sam za pola dosadašnjeg života gurala uzbrdo opet i opet, i opet bih sa istom verom u promenu na bolje radila istu, na prvi pogled, besmislenu stvar.

Zašto? Zato što nije sve u cilju, ima nešto i na putu.

Ima nešto nadljudski ludo u traganju za istinom i svetlom, neke sreće u savladavanju planine laži i sopstvenih snaga, verujte mi na reč, ako još uvek niste probali.

I nikad, ali nikad ne smetnite s uma da su od odgovora starija pitanja.

Srećan vam Svetski dan slobode (medija)!

Samokontrola

REWIND.
Gledam uporedo dva snimka: jedan kako majka mlati sina u Baltimoru, gde sin učestvuje u protestu i gađa kamenicama policajce i drugi, kako u beogradskom tramvaju petnaestogodišnjeg dečaka trojica žandarmeraca privode zbog pisanja grafita. Dečaci su, rekla bih, vršnjaci, međusobno, ali i vršnjaci mog mlađeg sina. Mogla bih da budem jedna od te dve majke, ili obe, svejedno. Nije mi svejedno zbog toga, ali mi je svejedno šta drugi o tome misle, jer da sam dečak od 15 godina, da, pisala bih grafite, da zaveli bi me neki protesti protiv režima, ne bih možda gađala kamenicama i pisala glupe nazive navijačkih grupa, da, bunt je prirodna stvar kad ti je svet tesan, da, mlaćenje deteta koje je zabludelo i prete mu batine od policije ili uličnog klana su odgovoran izbor, ne, nije normalno da žandarmerija maltretira klince od tesnih petnaest, da, vaspitavam decu primerom, a država daje loš primer i meni i deci, pa mi je onda teško da budem svetao primer u tamnom vilajetu nepravde i nerazumevanja, gde si, ako si pravedan i na pravoj strani, osuđen na progon, upiranje prstom i samoću, mama, nije dobro što se toliko izlažeš, mama, štrčiš prečesto, mama, prestani da misliš da si nas pogrešno vaspitala, mama, u redu je, sve je u redu.
FORWARD.
Dobar dan, B., izvinite što zovem u vreme odmora, ovde Marijana S., novinarka, zovem Vas u vezi sa vašim kućnim ljubimcem, divljim veprom, htela sam da napravim jednu priču o Vama i njemu, tv prilog o tome…
Dobar dan, gospođo ili gospođice. Hvala što ste me zvali, vrlo rado bih, ali, znate, ne mogu baš sad… malopre mi je umrla majka.
Uh, oprostite, žao mi je, primite moje saučešće, stvarno mi je žao.
Nema problema, biće prilike, zovite me sledeće nedelje. I hvala Vam još jednom.
Hvala i Vama. Doviđenja.
STOP.
‘Čovek gubi kad nema vremena, mila. Ne smeš da gubiš vreme na sve te pogrešne ljude, bitke i dileme, izgubićeš se u trenutku do kojeg ti je najviše stalo, ostaćeš bez onog što jedino voliš, bićeš pobednica u izgubljenom ratu, izgorećeš peglom omiljenu košulju, a i kaktus neće da ti procveta, razumeš? Ustani, ponesi naočare i crveni ruž, vodim te negde…’
PLAY ON/OFF.
Dan mi je tako drhtanje, nedostajanje, čizme, glad, maj u najavi, jorgovan. Život mi je tako statistika ‘sedam načina da…’, pet dana do…’, 119 evra za…’. Želje su mi jednostavne i uglavnom van mogućnosti, mogućnosti su mi beskrajne samo u omiljenoj igrici. Doduše, ni tamo nisu baš uvek.