Teatar apsurda

U društvu i državi vlada potpuni haos. Nepodnošljiva lakoća diktature širi se kao zaraza, s jedne strane teška tišina i povlačenje, s druge milion malih ‘Jedan Čovek’ sindromom inficiranih pojedinaca. Institucije čiji je smisao postojanja država prilagođena zajednici ljudi pretvorene su u prah i pepeo neznanjem, partijskim zapošljavanjem i interesima, nečinjenjem ili činjenjem u korist moćnih ili pojedinaca na vlasti. Nepravda caruje, bezakonje kolo vodi, prazan hod i stomak, nemušta lica i potrošeni životi, nekakva tuga i nesreća na svakom koraku.

Ovde je danas čovek čoveku – zla sudbina. Nikoga ni za koga nije briga onda kada su svi, u stvari, ničija briga. Otuđena od stvarnosti, svetlosnim miljama daleko od opšteg, javnog dobra, vlast ne preza ni od čega. Svaki pokušaj dijaloga gurne u blato, svaku kritiku dočeka teškom artiljerijom, svaku pobunu proglasi glupom, beznačajnom, zlonamernom ili je, jednostavno, silom uguši, svaki iskorak iz laži ubije cenzurom, progonom ili batinama, svaku nadu zakolje jednim potezom tupe kame devedesetih. Zloupotreba i izvrtanje naopačke jedne jedine istine, istine da smo pomerili sve granice dna, za ishod bi mogla da ima brutalni sunovrat u budućnost, nepoznatu kategoriju za zalutale narode, zalutale poput nas.

Pobuna je obaveza, a ne izbor, ponavljam kao poludela sebi, svima, njima, ljudima, ali neću pobunu poraženih na prošlim izborima, ni na onim pretprošlim, pa ni onim pre njih, neću bivše ove ili one, neću neopisivo samoživ javni sektor, neću idiote s kontinuitetom u zlu i krivičnim dosijeima u javnotajnim službenim fiokama/fiokama službiznamokojih, neću osvetoljubive psihopate s lažnim diplomama i brakovima, tajnim računima i javnim skandalima, neću lažljive manipulante na čelu kolone, hoću pobunu razuma, znanja, svesti i savesti, ali ne po svaku cenu, najpre ne po cenu ponovnog gubljenja vremena na potrošene političare i sva njihova stanja, sranja i ludila.

Pobuna neukaljanih, čistih pred ogledalom i sopstvenom decom, sada možda nije ni zamisliva ni moguća, ali jedina nudi nadu i prekid sa svim lošim pokušajima koji su pojeli ono što je životom trebalo da se zove. Ako nam je stalo do ičega posle nas, do čistih reka i vazduha, opremljenih škola i bolnica, dobrih puteva i udobnih kreveta, mirnog sna i zdravih potomaka, ako nam je stalo do znanja i pameti, lepote i mudrosti, tražićemo i naći neukaljane da se zajedno pobunimo. Pod uslovom da smo i sami takvi. A nismo baš svi, je l da? Zato je to težak posao sa dobrim ciljem, za neke među nama jedino mogućim.

Zato što nemam izbora, zato što bih, i da imam, opet isto, zato se bunim i tražim sebi slične, pa dokle istrajem. Vreme haosa i laži, bezumlja i zla, traži odricanja i posvećenost, vreme je da me vreme upozna, nakon što se upoznamo i pronađemo vi i ja, oni i vi, naši životi i njihovo sutra.

——————————————————————————————————————————————-

Sadim cveće ovih dana, hodam kilometrima da uberem mlade koprive, preslažem i poklanjam garderobu, radim sve one dosadne poslove zvane ‘begodsebeistvarnosti’ i nekad mi uspe, a nekad i ne. Kad je ‘ne’, onda pišem ovakva pisma, poput Diogena svećom tražeći ljudsko u ljudima.

Zlo je ničije. Dobro je svačije.

Priča mi jutros žena na pijaci kako su joj sa tezge ukrali dva ofarbana i ukrašena jaja. Htela je da malo obogati osiromašeni kućni budžet, i eto, ukradu joj dva jaja i ona izgubi zaradu za pet koje je prodala.
Na drugoj tezgi druga žena prodaje isto to, njoj niko ništa nije ukrao, nego je ona meni za tri kupljena, uz popust koji mi je dala, poklonila još jedno, ‘dekupaž’ tehnikom ukrašeno, veliko jaje.
Svest i savest su na rubu egzistencije.
Dok pogledom i kamerom tražim ona sneg bela jaja, ljudi dovikuju ‘evo, pitaj njega’, ‘nemoj da me snimate ni slučajno’, ‘jeste došli da zajebavate ovaj narod’, ‘je l mogu ja nešto da otpevam’ i svetakoto.
Vidim tezgu, bela su kao sneg, baš takva želim, priđem, kažem ‘dobar dan, pošto su ova’, skoči čovek neku godinu stariji od mene, počne da se dere ‘skloni se, ne može to’, ‘šta ne može’, pitam, ‘ne možeš da snimaš moja jaja, beži, bre’, kažem ‘pa ne snimam, htela sam da kupim, al’ sad neću, grozni ste što vičete’, okrenem se i odustanem od belih. I od ostalih. I od ljudi i od jaja, eto to.
Zlo je ničije. Dobro je svačije.
Pre neku godinu sam ofarbala jaja nedelju dana ranije, i ne samo ja, nego sam dve prijateljice ubedila da je Uskrs kad ja kažem, i one su, na zaprepašćenje neinformisane i sumnjičave okoline, uradile to isto. Oprostile su mi, mada mi je bilo malo glupo zbog njih i konfuzije koju sam napravila, sebi sam bila još besmislenija tih dana, ali je metafora o ženi pre vremena i pre Uskrsa ostala da se pominje bar jednom godišnje. Za osobu krštenu silom prilika kumovske prirode u tridesetoj, i to je više nego dovoljno.
Nešto zanimljivo sam tada shvatila. Van vremena nema ničega. Vreme postoji samo dok se nešto zbiva, zbivanje čini vreme, ovde se predugo zbiva samo loše vreme,  je l se to računa, ne znam, ipak ima nečega što znam, ovako se ne ide napred, ovako nedovršen se ne stiže nikuda.
Nedovršena, a  već razvaljena do temelja. Takva nam je nada, takva nam je zemlja, takav nam je moral, takvo nam je saosećanje i solidarnost je takva, takav nam je život, s Bogom i bez njega.
Nedorasli, a već opasno očajni. Takvi su nam dani koje ne brojimo,  nema više ničega za brojanje vrednog pažnje, osim onoga što smo ostali dužni i sebi i drugima.
Slavićemo liniju manjeg otpora sve dok nas ista ta linija ne preseče tamo gde smo najtanji.
Ljubav.
U tome smo tanki i za sasvim tupe noževe.

Udri kurvu ili (samo)ubistvo i mediji, uživo

Jutros me probudila vest da je Stevan na smrt pretukao Žaklinu, ženu s kojom ima dvoje dece od tri i godinu dana i zbog kojih je, zajedno sa njom, nedavno učestvovao u opasnoj i opskurnoj emisiji u kojoj se na račun sponzora i gledanosti utvrđuje očinstvo. Prijatelji su mu rekli da ga je varala i da je na tv bila repriza emisije, a ona mu je rekla da repriza nije bila i čitava Jagodina i Srbija i dijaspora je znala za njih i sada Žaklinu zbog toga seku komad po komad na obdukcionom stolu da vide koliko je i kako Stevan tukao i od čega je na kraju umrla pre nego je iko čuo i stigao da joj pomogne.
Dok je Stevan ubijao Žaklinu batinama, na tv je uživo emitovan bizaran rijaliti šou u kojem je sve nenormalno normalno i obrnuto, veoma gledan, veoma tragičan i veoma ponižavajući najpre za žene, a onda i za svakog i sve iole neoštećeno ovim ljudskim sunovratom u najmračnije nivoe svesti i ponašanja.
Pre dva meseca je tv emisije i novinske stupce punila priča o dvoje poznatih i posvađanih ljubavnika, nakon što je on nju pretukao, a ona se dekoltirana slikala i modrice i priču obelodanila. Mladi, lepi, uspešni i budale. Budale za sebe, plen za pohlepne, zabava za lakoverne i polupismene i velika opasnost za sve (stvarne) žrtve nasilja koje ovakav medijski tretman izvrgava sve strašnijem sudu, sve primitivnijim osudama i sve blažim kaznama za nasilnike. Jesmo komentarisali njihov slučaj? Jesmo. Jesmo posle toga pozvali policiju kad je u kafiću momak udario devojku ili onomad kad je komšija pretukao stariju ćerku i bivšu ženu? Nismo, ne, ne. Ćutite, bre, sve znam.
Štanglama pretučena pevačica iz unutrašnjosti, naslovne strane za ministarskopevačkooralne perverzije, gerijatrija i obdanište u jebačkom tv klinču i skoro dvadeset ubijenih žena u porodičnom nasilju u Srbiji u prva tri meseca ove godine.
Šta ti ljudi pred kamerama i vama žele? Slavu i novac, ne lupajte glavu, novac i slavu, tim redom.
Zašto to žele i zašto im mediji to organizuju/omogućavaju/nude/traže/plaćaju/promovišu?
Zato što od toga zarađuju. Šta zarađuju? Slavu i novac, novac i slavu, bez reda, svejedno.
Zahvaljujući čemu ili kome zarađuju?
Zahvaljujući vašem potpunom ignorisanju stvarnih problema, vašem bizarnom nagonu da zavirite u tuđ krevet, džep i tanjir umesto u knjige, zakone i civilizovan svet, zahvaljujući dvostrukom životu koji vodite zbog drugih ili zbog toga što nemate svest o zajednici, nemate svest o tome da niste jači, bolji, bogatiji i pametniji ako u tuđoj nesreći i patološkoj mržnji uživate. Naprotiv, samo ste deo krugova nasilja, vaše nečinjenje je nasilno, vaša pasivna agresija takođe ubija, a i na dobrom ste putu do obdukcionog stola ili zatvorskih rešetaka. Vi ili vaša deca, ista ona deca koju gurate pred kamere i javnost da se takmiče pevajući, plešući, kreveljeći se ili dajući smešne izjave za tv jer ste im vi to na neki volšeban, valutno burazerski način omogućili.
Zahvaljujući vama i vašem ćutanju, negiranju, okretanju glave, sebičluku, bezozećajnosti, primitivizmu, nasilničko podaničkoj prirodi, neobrazovanju, nesvesti, nevaspitanju, lažima, bežanju, licemerju,  i pre svega, zahvaljujući vašoj potrebi da se u svemu odreknete odgovornosti, čak i onog njenog civilizacijskog minimuma.
I žrtve i nasilnici su nečija deca, zar ne, ili mislite da su pali s neba u zlo?
Podsetiću vas na jednog od televizijskih magova rejtinga i njegov slučaj.
Naime, Džeri Springer  je krajem  devedesetih bio političar i glumac i muzičar. Bio je autor i voditelj čuvenog ‘Džeri Springer šou’, američkog televizijskog monstruma sastavljenog od bizarnih slučajeva porodičnih odnosa, nasilja i perverzija, izmišljenih i realnih situacija i likova koji su pomerili granicu između stvarnog i nestvarnog, mogućeg i nemogućeg u dotadašnjim tv programima. U procesu koji je 2002. godine pokrenuo sin Nensi Kempbel Panic, žene koju je nakon učestvovanja u njegovom isplativom tv šou programu ubio suprug, procenjeno je da je Springer doprineo okolnostima koje su vodile do ubistva i da zbog toga snosi i deo krivične odgovornosti.  Nakon takve odluke suda i producenti su od igranja na kartu najnižih ljudskih poriva odustali, a sin engleskih Jevreja, emigrant koji je želeo da uspe, povukao se iz te vrste šou programa.
Ipak, ovo nije Amerika.
Ovo nije čak ni država građana, već performans pred uplašenom, nesnađenom, nedovršenom i posrnulom publikom.
Nešto je jezivo bolesno u nama, u medijima, u odnosu medija i nas samih. To nešto žene i deca najčešće plaćaju životom. Mislite o tome dok ne bude kasno, a već jeste.

Život i druga iznenađenja

Ležim nepomično, glava me boli toliko da me boli kad dišem i kad pomerim pogled. Ne, ne vidim dobro, ne osećam ništa, uznemirena sam i imam migrenu.

Telefoni više ne zvone, telefoni su tu i kad neću.

– Šta radiš?
– Nemam snage, neću ništa.
– Potukle se profesorke fizike i veronauke u … školi. Dolazila hitna, sad je tamo policija.
– Za koga navijaš?
– Za fiziku, naravno.
– I ja. Živela nauka! Je l’ ti čuješ o čemu mi pričamo? Ajd ćao, ovo nije stvarno.

Životu ponekad nije potreban nikakav smisao, samo radost pobede. I preispitivanje svih do sada naučenih istina i jači sedativ svakako.

Sve po spisku

Mrzim liste i spiskove otkad znam za sebe. Nisam baš sistematična osoba, možda i zbog toga, ali najpre zato što su bilo kakvi spiskovi u vreme mog odrastanja bili simbol nekakve nesreće. Kilo brašna, kilo šećera, dva bona za kafu i ručak u menzi, spisak poginulih, spisak ranjenih, ispod crte, iznad crte, lista za stan, lista za prijemni ispit, lista za otpust iz bolnice, isvetakoto.
Mrzim što ovo liči na spisak, ali mi dođe da vam sve po spisku lepo kažem.
Dakle, šta vas sve ne zanima u jednom danu:
Ne zanima vas zašto porodilje umiru u porodilištima, jer ste se odavno porodile/i.
Ne zanima vas što u dečjoj bolnici nema dovoljno kreveta, posteljine i lekova, jer nemate decu.
Ne zanima vas zašto vam se deca drogiraju, jer mislite da alkohol nije droga.
Ne zanima vas što vam deca idu u školu, a ništa ne znaju, jer više volite da platite ocenu, nego da nešto nauče/te.
Ne zanima vas zašto vam se ćerka jebe sa lokalnim prostakom tajkunom, jer ionako ne biste mogli da joj platite silikone, a on hoće i može. I ženu i decu mu znate, al’ vas baš briga.
Ne zanima vas ko je kriv što imate legalan posao, a nemate važeću zdravstvenu knjižicu.
Ne zanima vas što vam poslodavac ne da bolovanje, jer možete da mu kradete toalet papir i tako štedite na maramicama.
Ne zanima vas što su komšiji otrovali psa, jer svog nemate.
Ne zanima vas što komšinicu muž prebija na mrtvo, jer vas taj isti ljubazni kreten ponekad poveze na posao.
Ne zanima vas što lokalni političar krade iz budžeta, jer se nadate da će neku mrvicu dati i vama.
Ne zanima vas odakle onom partijskom majmunu za kojeg ste glasali odjednom ‘audi’ i ‘boss’ odelo, a do juče ni za cigare nije imao, a pritom i nigde i nikad nije ni radio.
Ne zanima vas što vam je prijatelj/ica teško oboleo/la, važno da nije zarazno.
Ne zanima vas što vas bitange ucenjuju, jer je to bolje nego da vas biju.
Ne zanima vas ko ubija novinare/ke, jer su ionako samo stoka lažljiva.
Ne zanima vas ko je odgovoran za smrt sedam ljudi u nesreći za koju je neko neopozivo odgovoran, jer vlast, jer vojska, jer odsustvo razuma i saosećanja.
I kad smo već kod ovog poslednjeg, da vam kažem još nešto. Dete je nedavno išlo na ekskurziju, nerealno skupu i koznakako u školi dogovorenu. Zahvajujući nekolicini nas, a najpre jednom tati kojeg sve zanima, u poslednjem trenutku, pred polazak po spisku, policija je proverila vozača i firmu prevoznika kojoj je, ah, mali je ovo grad, posao poveren isključivo iz stranačkih razloga, ja tebi, ti meni fora. I znate šta je bilo? Vozač je u pola osam ujutru imao alkohol u krvi, a autobus nije imao ispravan menjač. Deca su mogla da poginu, roditelji su mogli da ćute, stranačka govna da slučaj zataškaju, a mediji da sve profesionalno ignorišu.
Dakle, ima li u vašem tako bezrazložnom i nezanimljivom životu nečega što vas baš stvarno i s dobrim razlogom zanima, a da nije u vezi sa vašim stomakom, krevetom, automobilom ili cipelama?
Ajd’ probajte da napravite spisak.
Meni ste se nezainteresovanošću već smučili. Slobodno nastavite s psovkama po spisku, možete vi to, sigurna sam.

Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je moć.

Prvo i najprvije, šta zaimebogamiloga ministri rade po aerodromima, autoputevima, livadama i šumama? Ono zbog čega postoje jeste da se bave sistemskim uređenjem resora koji vode, da se bave pripremama i predlozima zakonskih okvira, strategijama i obezbeđivanjem novca za to i poboljšanjem javnog sektora za koji su odgovorni. Ono što je i prvo i poslednje i najvažnije, ni u ludilu ne bi smeli da sve to pretvaraju u cirkusku šatru ili loš pornić, jer time em urušavaju institucije koje bi trebalo da su trajnije i važnije od njih, em pokazuju da iako veze s mozgom nemaju, mogu da budu tu gde jesu, jer su politički i (ne)moralno podobni.
Šta zna ministar unutrašnjih poslova o otmicama, kad ima kupljenu diplomu doktora prava? Šta koji moj on ima da objašnjava kako je ubica dečaka na Brankovom mostu isekao vozilo (još uvek nepronađeno!) i pobegao u Kinu?!  Ili da lupeta o amaterskom pokušaju atentata na biznismena, a istog tog amatera (ili amaterku sa crnogorskim naglaskom!) do dan danas policija niti je pronašla, niti javnost posle skandaloznog ministarskog lupetanja o tome nešto zna, a morala bi. Da ne nabrajam dalje, ministar je diletant koji voli da se slika, nema pojma ni o čemu, a ponajmanje šta mu je posao. Poslušnik za sve naše pare.
U slučaju ministra vojnog i ministra zdravlja u slučaju koji je sedmoro ljudi platilo glavom slučaj je hteo da javnost sazna i ono što se već predugo krije. Da su opasni po svoje građane. Da su opasni po svoje podređene. Da nezakonito preuzimaju uloge donosilaca odluka u oblastima o kojima nemaju pojma, ali imaju fotelju i većinsku vlast. Da se bave propagandom i lažima. Da krivicu sa sebe prebacuju na mrtve i najbolje među živima. Da ljudske tragedije koriste za obračun sa političkim, profesionalnim i svim drugim neistomišljenicima. Da manipulišu pravosuđem i nadležnostima. Da su u stanju da lažu, a ne trepnu. Da im ne pada na pamet da bar ponude ostavke, iako im više niko živ i normalan ni reč ne veruje.
Ministar privrede i ministar rada kao da su izašli iz nekog loše napisanog, jezivo odštampanog i krajnje besmislenog romana o budalama, bedastoći i bezobrazluku.
Ministri pravde, prosvete i kulture i informisanja su uvreda sami po sebi. Ni većih krpenih lutaka, ni jadnijih autoriteta. Ni većih budala, ni manje nade za pravdu, prosvetu, kulturu i medije.
Poljoprivredu ionako nemamo, lokalna samouprava je samo produžena ruka diktature stranačke većine, kolektivno smo sportski sjebani, trgujemo još jedino budućnošću sopstvene dece, a od evropskih integracija bavimo se jedino i isključivo mezoterapijskim orošavanjem starletanskih međunožja u ekskluzivnim restoranima, pevačkim nadjebavanjima i rijaliti programima plaćenim narodnom mukom, bedom, znojem i krvlju.
U slučaju ministara ove neuke i bahate Vlade sve je zaista samo cirkuska šatra i loš pornić, pa je prvo, poslednje i jedino pitanje dokle će tu previsoku cenu narod plaćati ili svojim ili životima sopstvene dece. U ovoj ludnici, na kraju, umesto da su iza rešetaka, oni drže ključeve u zubima.
Pardon, ključar im je dao lažne, ali oni čak ni o tome pojma nemaju. Ili imaju, pa nam se, zajedno sa njim, smeju u lice.
Ps. Ako ste danas u svim medijima pročitali pismo supruge vojnog pilota (šta je u njemu ono što niste znali?) ili videli ministra zdravlja (gle čuda!) kako se trti, kurči i unosi bolesnog dečaka u avion, onda će vam i čitav skandal sa helikopterskom tragedijom i pogibijom sedmoro ljudi biti mnogo jasniji. Brutalno saznanje, zar ne?
Gromoglasan strah od sutra, da.

Savršen zločin

Ne prođe dan da ovaj koji se predstavlja kao moj predstavnik u institucijama vlasti ne uruši iste te institucije i to na najbrutalniji, najbezobzirniji i najbolesniji način.
Od trenutka kad su ga nesrećan slučaj, siromašni, nezadovoljni i ne baš obrazovani građani, teorija zavere, zapad ili istok, svejedno, ustoličili na tron, ne prestaje razaranje države, sistema i života svih iole zdravih, svesnih i savesnih ljudi.
Počelo je sa Feketićem, nastavilo se sa poplavama, Beogradom na vodi, raznim Mercedesima i inim ludilima, ratovima sa moćnicima i medijima, ili uz pomoć medija, da bi kulminiralo tragedijom u kojoj je sedam ljudi (sram bilo svakoga ko kaže šest ljudi i jedna petodnevna beba koja, joj bolesnika, ima i veroispovest!) poginulo iz još neutvrđenih, a svakako sumnjivih razloga i motiva.
Ne dozvolivši  da o našim životima, budućnosti naše dece i ove zemlje odlučuju znanje, struka, pamet, dobre namere, prosveta, sudovi, zdravstvo, policija i vojska, i prigrabivši za sebe i svoje poslušnike (poprilično nemoralne i gadne persone) svu vlast i sve odluke, samoproglasio se vrhovnim bogom  izmučenog naroda koji više ne zna ni odakle dolazi, ni kuda je krenuo.
On optužuje, sudi i presuđuje, on kobajagi preuzima odgovornost, a otima javni medijski i svaki drugi prostor, on režira tragikomedije i proganja neistomišljenike, on se smeje nad mrtvačkim kovčezima, seiri nad patnjom,  masturbira nad mukom, on se duri i dere kao bezobrazno i nevaspitano dete, on prebija i ubija svaku nadu da je država tu zbog svojih građana, a ne oni zbog nje. On pljuje i piša po sistemu, zagađujući svaki milimetar iole zdravog i dobrog u njemu. Time ne samo da ubija nas, već ubija i mogućnost da naša deca čak i pomisle da je sistem moguće menjati, već ga radije zamenjuju za ulogu jeftine radne snage u uređenim zemljama Evrope ilii znanja gladnim Amerikama i Kanadama.
Ponižava i vređa profesora, lekara, sudiju, poljoprivrednika, umetnika i radnika, uništava sve što mu dođe na ruku i na put, gradi imidž moćnog, a bolesnog dželata kojem ništa nije sveto, pa ni sve ono za šta su generacije pre njega i nas gubile čak i živote. Moral? Ma haj’te! Znanje, aha, sutra malo. Dostojanstvo, šta to beše? Budućnost, ma nemojte da ste smešni, Ja sam budućnost! , viče i balavi kad god mu se za to pruži prilika.
On ne da svoje ministre, svoje partnere i prijatelje (jeste da je ove Arape provalio čitav civilizovan svet, ali ovde civilizacija nema pristupa), on ne da svoju vlast po cenu tuđih nesreća, bolesti, gladi, i na kraju života. Ne da, ludak, niko ni reč protiv, argumentovanu i jaku, da izgovori, a da mu ne zalepi etiketu izdajnika, kriminalca ili bivše vlasti, svejedno, jer misli da je naše pamćenje pileće, a strpljenje anđeosko. E pa nije, zna istorija, nije i neće da bude. Jedva čekam da nauči i tu lekciju, mada me i lično to čekanje već previše košta.
Nemam izbora, kao ni većina ljudi vrednih, pametnih i sposobnih da se suprotstave i bar ostatak života ne provedu u vrtlogu njegovog i ludila njemu sličnih. Ima ih na svakom koraku, ali ima i korova, pa opet znamo da uzgajamo i ruže i žito, i ljubav i solidarnost, i plemenitost i krompir, ima i represije i ucene, pa opet mislimo, pitamo, čitamo i verujemo u dobro, mesimo hleb i radujemo se novom danu i novoj šansi da bi bar nešto, osim smrti i izlaska Sunca na istoku, ovde moglo da postane izvesno.
Ako ovako ostane, ako ništa ne uradimo i ne ostanemo dosledni bar tražeći odgovore u ime majki i dece poginulih u toj jezivoj helikopterskoj i ljudskojnesreći, nema spasa ni za naše potomke. Preci nam to ne bi oprostili, koliko god mi mislili drugačije. Deca nam, preko nekog od mora, neće doći ni na rođendan, ni na sahranu, jer će ovo pusto ostrvo u okeanu njegovog ludila postati crna rupa na svim geografskim kartama i granicama, a svet je daleko od želje da nas ovako uplašene i nemoćne popravlja. Lakše će nas, u svom neokolonijalizmu i žurbi, obrisati gumicom u par poteza, da.
Sahranimo mrtve kako dolikuje, a onda krenimo u rat protiv ovog ludila. Što pre, to bolje, što odlučnije, to smislenije, što nismo ni probali, ne znamo da l’ možemo.
Verujem da mi nema spasa pred naletom mrzitelja, mržnje i progona, kao što verujem da nema tog zla koje na kraju ne može da pobedi dobro.
Opovrgnite me ili ustanite već jednom, aman više!

Tragedija tragedije

‘Oćemo redom?
Zašto bolnice u Novom Pazaru i Raški nemaju sve što je potrebno za spasavanje života tek rođene bebe?
Zašto u sanitetu koji prevozi bebu nema dovoljno kiseonika za put do Kragujevca?
Zašto je po veoma lošim vemenskim uslovima podignut helikopter Vojske Srbije, a ne angažovana sva raspoživa mehanizacija da ukloni odron na Ibarskoj magistrali?
Zašto helikopter nije preusmeren na drugu lokaciju za sletanje, nego je ostavljen u vazduhu toliko dugo da ostane bez goriva i sruši se?
Zašto ni posle dvanaest sati ne znamo koliko ljudi je bilo u njemu?
Zašto u istom danu ministri policije, zdravlja i vojske o akcijama spasavanja iz minuta u minut nakaradno i samoreklamerski obaveštavaju medije, umesto da rade svoj posao?
Zašto o našim životima odlučuju neuki, pohlepni, umišljeni, nesposobni?
Zašto nas ovako brutalno ubijaš neznanjem, voljena zemljo?
Minut ćutanja za žrtve, dan žalosti za mrtve, bela hartija i crna zemlja za nas.

Treće lice jednine

Ako kažem mogu sama, uobražena sam.
Ako kažem ne mogu sama, razmažena sam.
Ako kažem teško mi je, slaba sam.
Ako kažem baš me briga, sebična sam.
Ako ne spremim ručak, lenja sam.
Ako ne operem prozore, aljkava sam.
Ako sam nervozna, nedojebana sam.
Ako se smejem, frustrirana sam.
Ako imam stav, feministkinja sam.
Ako imam ljubavnika, kurva sam.
Ako pijem u kafani, ološ sam.
Ako vičem zbog nepravde, glupa sam.
Ako se bunim protiv nasilja, dosadna sam.
Ako sam lepa, glupa sam.
Ako tražim povišicu, umišljena sam.
Ako kritikujem, kučka sam.
Ako ne podilazim, nepoželjna sam.
Ako sam razvedena, kriva sam.
Ako nemam decu i muža, jadna sam.
Ako volim pedere, luda sam.
Ako tražim pravdu i jednakost, gubitnica sam.
Ako sam drugačija, mrtva sam.
Ako sam svoja, ničija sam.
Meni je svaki dan u kojem bar malo popravim sebe i svet u korist ljubavi i ravnopravnosti, u stvari, praznik.

Iza tenisa i kulisa

Iskreno, sport me kao takav uopšte ne zanima, mada smatram osnovnom novinarskom i opštom kulturom poznavanje pravila igre, bilo da je reč o fudbalu, košarci ili tenisu. Ipak, radoznalost je, kad su u pitanju veliki sportski događaji, jača od moje volje. Fenomenologija igre, psihologija igrača, veština organizatora i medijskog izveštavanja, o da, to je moj teren i tu igru ne propuštam, posebno kad se dešava i bukvalno pred mojim vratima.
Zato sam u kraljevačkoj Hali sportova juče bila i pre vremena i potpuno zatečena, priznajem.
Red na ulazu kao u igrici. Bez buke i bez guranja, bez petardi i bez psovki. Redari, policija i žandarmerija bez uobičajene umišljenosti o sopstvenoj važnosti. Pušim sa Novakovom mamom rame uz rame pred vratima press-a. Nemamo pepeljaru, pa gasimo cigarete u plastičnim šoljama popijene kafe. Nasmejemo se jedna drugoj i tome, pa se raziđemo – ona u ložu, ja na vrh hale predviđen za medije.
A sa vrha se odlično vidi sve. U VIP loži praznih mesta i besmislenih zvanja koliko voliš. Na mestima za koja su karte deljene šakom, kapom i partijskom knjižicom, pedesetak njih, niko ne sedi. ‘Zašto ulaznice nisu nekome poklonili?’, pita kolega. ‘Zato što su sebični skotovi’, odgovara razum. U publici puno dece, navijačkih rekvizita i slatkog iščekivanja. Sevaju blicevi, škljocaju fotoaparati. Strepim od izvođenja himne, jer sam rođena pre svih jugoslovenskih ratova.
Reprezentacija Hrvatske! Na teren izlazi pet dobrih tenisera, pet zgodnih dečaka. Svakog pojedinačno publika pozdravlja aplauzom. Milo mi je što smo iznad politike, pomislim.
Reprezentacija Srbije! Euforija dostiže vrhunac dok na teren istrčava najbolji na svetu. Naš. Novak.
Izvođenje himni je trenutak u kojem je ovo nesrećno balkansko bure baruta izgledalo kao deo nekog boljeg, srećnijeg sveta. Kraljevčani ‘Lijepu našu’ slušaju stojeći bez zvižduka i dobacivanja, poslednji takt prati aplauz svih prisutnih. ‘Bože pravde’ se peva bez podizanja tri prsta i banalnog srbovanja, Hrvati aplaudiraju. Bože, koliko me ovo hrabri, Bože, nismo zaboravili da budemo ljudi, Bože, ako te ima, hvala ti na ovih par minuta pameti i razuma, Kraljevčanke/i bravo za nas!
Na terenu lep tenis, pored terena izuzetno navijanje publike. Jeste da nikad nisu ništa slično uživo gledali, ali su gledajući tv prenose lekciju o tome kada se ćuti i kada se raduje odlično naučili. Još jednom sam prijatno iznenađena, malo se i ježim.
Propuštam početak drugog meča, sa više od stotinu kolega pratim Novakovu konferenciju za medije. Hvali protivnika, ne ponaša se nadmeno, daje autograme. Kolegi novinaru se potpisuje na portiklu nedavno rođenog sina. Ima nečeg bogovskog u tom Novaku, iako je samo čovek. Pardon, Čovek. Nisam verovala da ću ikad ovo da napišem, ali predrasude su tu da se prevaziđu.
S druge strane, hrvatski teniseri ne štede reči hvale. Hvale domaćine, hvale publiku, hvale nas. Samo tendenciozni i zlonamerni  i ovde i tamo mogu nešto da im zamere. Toplo mi oko srca, iako se ni mrtva ne ložim na nacionalizam s bilo koje strane granice.
U prostorijama predviđenim za novinare ekavica, ijekavica i engleski, kafa, sendviči, voda, solidarnost, dobar internet i sjajna Neda. Lepo i ohrabrujuće, naporno i zabavno. Zamolim kolegu Hrvata da mi odrecituje svoju himnu preko pulta. Ne pita zašto, a kad završi kaže ‘Imate lijepe oči, koleginice’. Sednem i pomislim ‘jebem ti glupu politiku što me je za ovo bogatstvo doživotno osakatila’, malo zvernem okolo da se smirim i zaključim da sam privilegovana za ljudskost  usred srpskog  press podruma. A tek koliko zgodnih kolega ima, au, pa zašto ja tek sad otkrivam ove sportske novinare? Danas ću da se ozbiljnije bavim tim pitanjem, evo uvijam kosu i biram autfit. Nisam ja samo novinarka, malo sam i žena, da.
Predsednik moje zemlje se ponaša uobičajeno seljački. Doveo pola familije, dovodi decu u svlačionicu po autograme naših tenisera, oni ga ispoštuju bez emocija. Autoritet se gradi znanjem, zemlja voli obrazovanjem, jbg. Džaba titula kad si primitivac. I opet mi toplo oko srca, jer se u ponašanju sportista vidi da nisu samo mašine za zgrtanje trofeja i love. Bra’o momci, hvala na očuvanom dostojanstvu nacije u tih tri minuta blama.
Posle osam sati učenja lekcija o sportu, tenisu, sugrađanima i politici, jedva imam snage da se odvučem do kuće, gde me čekaju prazan frižider, neplaćeni računi, neopeglan veš, gnojava angina starijeg sina i pitanje mlađeg ‘Jesi jela nešto? Brinem za tebe, mama’.
‘Dobro sam, bejb, bilo je lepo’, kažem. ‘Ići ću i sutra, da znaš, ovo se ne dešava svakog dana. Možda u ovom gradu više nikad i neće’.