Sve po spisku

Mrzim liste i spiskove otkad znam za sebe. Nisam baš sistematična osoba, možda i zbog toga, ali najpre zato što su bilo kakvi spiskovi u vreme mog odrastanja bili simbol nekakve nesreće. Kilo brašna, kilo šećera, dva bona za kafu i ručak u menzi, spisak poginulih, spisak ranjenih, ispod crte, iznad crte, lista za stan, lista za prijemni ispit, lista za otpust iz bolnice, isvetakoto.
Mrzim što ovo liči na spisak, ali mi dođe da vam sve po spisku lepo kažem.
Dakle, šta vas sve ne zanima u jednom danu:
Ne zanima vas zašto porodilje umiru u porodilištima, jer ste se odavno porodile/i.
Ne zanima vas što u dečjoj bolnici nema dovoljno kreveta, posteljine i lekova, jer nemate decu.
Ne zanima vas zašto vam se deca drogiraju, jer mislite da alkohol nije droga.
Ne zanima vas što vam deca idu u školu, a ništa ne znaju, jer više volite da platite ocenu, nego da nešto nauče/te.
Ne zanima vas zašto vam se ćerka jebe sa lokalnim prostakom tajkunom, jer ionako ne biste mogli da joj platite silikone, a on hoće i može. I ženu i decu mu znate, al’ vas baš briga.
Ne zanima vas ko je kriv što imate legalan posao, a nemate važeću zdravstvenu knjižicu.
Ne zanima vas što vam poslodavac ne da bolovanje, jer možete da mu kradete toalet papir i tako štedite na maramicama.
Ne zanima vas što su komšiji otrovali psa, jer svog nemate.
Ne zanima vas što komšinicu muž prebija na mrtvo, jer vas taj isti ljubazni kreten ponekad poveze na posao.
Ne zanima vas što lokalni političar krade iz budžeta, jer se nadate da će neku mrvicu dati i vama.
Ne zanima vas odakle onom partijskom majmunu za kojeg ste glasali odjednom ‘audi’ i ‘boss’ odelo, a do juče ni za cigare nije imao, a pritom i nigde i nikad nije ni radio.
Ne zanima vas što vam je prijatelj/ica teško oboleo/la, važno da nije zarazno.
Ne zanima vas što vas bitange ucenjuju, jer je to bolje nego da vas biju.
Ne zanima vas ko ubija novinare/ke, jer su ionako samo stoka lažljiva.
Ne zanima vas ko je odgovoran za smrt sedam ljudi u nesreći za koju je neko neopozivo odgovoran, jer vlast, jer vojska, jer odsustvo razuma i saosećanja.
I kad smo već kod ovog poslednjeg, da vam kažem još nešto. Dete je nedavno išlo na ekskurziju, nerealno skupu i koznakako u školi dogovorenu. Zahvajujući nekolicini nas, a najpre jednom tati kojeg sve zanima, u poslednjem trenutku, pred polazak po spisku, policija je proverila vozača i firmu prevoznika kojoj je, ah, mali je ovo grad, posao poveren isključivo iz stranačkih razloga, ja tebi, ti meni fora. I znate šta je bilo? Vozač je u pola osam ujutru imao alkohol u krvi, a autobus nije imao ispravan menjač. Deca su mogla da poginu, roditelji su mogli da ćute, stranačka govna da slučaj zataškaju, a mediji da sve profesionalno ignorišu.
Dakle, ima li u vašem tako bezrazložnom i nezanimljivom životu nečega što vas baš stvarno i s dobrim razlogom zanima, a da nije u vezi sa vašim stomakom, krevetom, automobilom ili cipelama?
Ajd’ probajte da napravite spisak.
Meni ste se nezainteresovanošću već smučili. Slobodno nastavite s psovkama po spisku, možete vi to, sigurna sam.

Rat je mir. Sloboda je ropstvo. Neznanje je moć.

Prvo i najprvije, šta zaimebogamiloga ministri rade po aerodromima, autoputevima, livadama i šumama? Ono zbog čega postoje jeste da se bave sistemskim uređenjem resora koji vode, da se bave pripremama i predlozima zakonskih okvira, strategijama i obezbeđivanjem novca za to i poboljšanjem javnog sektora za koji su odgovorni. Ono što je i prvo i poslednje i najvažnije, ni u ludilu ne bi smeli da sve to pretvaraju u cirkusku šatru ili loš pornić, jer time em urušavaju institucije koje bi trebalo da su trajnije i važnije od njih, em pokazuju da iako veze s mozgom nemaju, mogu da budu tu gde jesu, jer su politički i (ne)moralno podobni.
Šta zna ministar unutrašnjih poslova o otmicama, kad ima kupljenu diplomu doktora prava? Šta koji moj on ima da objašnjava kako je ubica dečaka na Brankovom mostu isekao vozilo (još uvek nepronađeno!) i pobegao u Kinu?!  Ili da lupeta o amaterskom pokušaju atentata na biznismena, a istog tog amatera (ili amaterku sa crnogorskim naglaskom!) do dan danas policija niti je pronašla, niti javnost posle skandaloznog ministarskog lupetanja o tome nešto zna, a morala bi. Da ne nabrajam dalje, ministar je diletant koji voli da se slika, nema pojma ni o čemu, a ponajmanje šta mu je posao. Poslušnik za sve naše pare.
U slučaju ministra vojnog i ministra zdravlja u slučaju koji je sedmoro ljudi platilo glavom slučaj je hteo da javnost sazna i ono što se već predugo krije. Da su opasni po svoje građane. Da su opasni po svoje podređene. Da nezakonito preuzimaju uloge donosilaca odluka u oblastima o kojima nemaju pojma, ali imaju fotelju i većinsku vlast. Da se bave propagandom i lažima. Da krivicu sa sebe prebacuju na mrtve i najbolje među živima. Da ljudske tragedije koriste za obračun sa političkim, profesionalnim i svim drugim neistomišljenicima. Da manipulišu pravosuđem i nadležnostima. Da su u stanju da lažu, a ne trepnu. Da im ne pada na pamet da bar ponude ostavke, iako im više niko živ i normalan ni reč ne veruje.
Ministar privrede i ministar rada kao da su izašli iz nekog loše napisanog, jezivo odštampanog i krajnje besmislenog romana o budalama, bedastoći i bezobrazluku.
Ministri pravde, prosvete i kulture i informisanja su uvreda sami po sebi. Ni većih krpenih lutaka, ni jadnijih autoriteta. Ni većih budala, ni manje nade za pravdu, prosvetu, kulturu i medije.
Poljoprivredu ionako nemamo, lokalna samouprava je samo produžena ruka diktature stranačke većine, kolektivno smo sportski sjebani, trgujemo još jedino budućnošću sopstvene dece, a od evropskih integracija bavimo se jedino i isključivo mezoterapijskim orošavanjem starletanskih međunožja u ekskluzivnim restoranima, pevačkim nadjebavanjima i rijaliti programima plaćenim narodnom mukom, bedom, znojem i krvlju.
U slučaju ministara ove neuke i bahate Vlade sve je zaista samo cirkuska šatra i loš pornić, pa je prvo, poslednje i jedino pitanje dokle će tu previsoku cenu narod plaćati ili svojim ili životima sopstvene dece. U ovoj ludnici, na kraju, umesto da su iza rešetaka, oni drže ključeve u zubima.
Pardon, ključar im je dao lažne, ali oni čak ni o tome pojma nemaju. Ili imaju, pa nam se, zajedno sa njim, smeju u lice.
Ps. Ako ste danas u svim medijima pročitali pismo supruge vojnog pilota (šta je u njemu ono što niste znali?) ili videli ministra zdravlja (gle čuda!) kako se trti, kurči i unosi bolesnog dečaka u avion, onda će vam i čitav skandal sa helikopterskom tragedijom i pogibijom sedmoro ljudi biti mnogo jasniji. Brutalno saznanje, zar ne?
Gromoglasan strah od sutra, da.

Savršen zločin

Ne prođe dan da ovaj koji se predstavlja kao moj predstavnik u institucijama vlasti ne uruši iste te institucije i to na najbrutalniji, najbezobzirniji i najbolesniji način.
Od trenutka kad su ga nesrećan slučaj, siromašni, nezadovoljni i ne baš obrazovani građani, teorija zavere, zapad ili istok, svejedno, ustoličili na tron, ne prestaje razaranje države, sistema i života svih iole zdravih, svesnih i savesnih ljudi.
Počelo je sa Feketićem, nastavilo se sa poplavama, Beogradom na vodi, raznim Mercedesima i inim ludilima, ratovima sa moćnicima i medijima, ili uz pomoć medija, da bi kulminiralo tragedijom u kojoj je sedam ljudi (sram bilo svakoga ko kaže šest ljudi i jedna petodnevna beba koja, joj bolesnika, ima i veroispovest!) poginulo iz još neutvrđenih, a svakako sumnjivih razloga i motiva.
Ne dozvolivši  da o našim životima, budućnosti naše dece i ove zemlje odlučuju znanje, struka, pamet, dobre namere, prosveta, sudovi, zdravstvo, policija i vojska, i prigrabivši za sebe i svoje poslušnike (poprilično nemoralne i gadne persone) svu vlast i sve odluke, samoproglasio se vrhovnim bogom  izmučenog naroda koji više ne zna ni odakle dolazi, ni kuda je krenuo.
On optužuje, sudi i presuđuje, on kobajagi preuzima odgovornost, a otima javni medijski i svaki drugi prostor, on režira tragikomedije i proganja neistomišljenike, on se smeje nad mrtvačkim kovčezima, seiri nad patnjom,  masturbira nad mukom, on se duri i dere kao bezobrazno i nevaspitano dete, on prebija i ubija svaku nadu da je država tu zbog svojih građana, a ne oni zbog nje. On pljuje i piša po sistemu, zagađujući svaki milimetar iole zdravog i dobrog u njemu. Time ne samo da ubija nas, već ubija i mogućnost da naša deca čak i pomisle da je sistem moguće menjati, već ga radije zamenjuju za ulogu jeftine radne snage u uređenim zemljama Evrope ilii znanja gladnim Amerikama i Kanadama.
Ponižava i vređa profesora, lekara, sudiju, poljoprivrednika, umetnika i radnika, uništava sve što mu dođe na ruku i na put, gradi imidž moćnog, a bolesnog dželata kojem ništa nije sveto, pa ni sve ono za šta su generacije pre njega i nas gubile čak i živote. Moral? Ma haj’te! Znanje, aha, sutra malo. Dostojanstvo, šta to beše? Budućnost, ma nemojte da ste smešni, Ja sam budućnost! , viče i balavi kad god mu se za to pruži prilika.
On ne da svoje ministre, svoje partnere i prijatelje (jeste da je ove Arape provalio čitav civilizovan svet, ali ovde civilizacija nema pristupa), on ne da svoju vlast po cenu tuđih nesreća, bolesti, gladi, i na kraju života. Ne da, ludak, niko ni reč protiv, argumentovanu i jaku, da izgovori, a da mu ne zalepi etiketu izdajnika, kriminalca ili bivše vlasti, svejedno, jer misli da je naše pamćenje pileće, a strpljenje anđeosko. E pa nije, zna istorija, nije i neće da bude. Jedva čekam da nauči i tu lekciju, mada me i lično to čekanje već previše košta.
Nemam izbora, kao ni većina ljudi vrednih, pametnih i sposobnih da se suprotstave i bar ostatak života ne provedu u vrtlogu njegovog i ludila njemu sličnih. Ima ih na svakom koraku, ali ima i korova, pa opet znamo da uzgajamo i ruže i žito, i ljubav i solidarnost, i plemenitost i krompir, ima i represije i ucene, pa opet mislimo, pitamo, čitamo i verujemo u dobro, mesimo hleb i radujemo se novom danu i novoj šansi da bi bar nešto, osim smrti i izlaska Sunca na istoku, ovde moglo da postane izvesno.
Ako ovako ostane, ako ništa ne uradimo i ne ostanemo dosledni bar tražeći odgovore u ime majki i dece poginulih u toj jezivoj helikopterskoj i ljudskojnesreći, nema spasa ni za naše potomke. Preci nam to ne bi oprostili, koliko god mi mislili drugačije. Deca nam, preko nekog od mora, neće doći ni na rođendan, ni na sahranu, jer će ovo pusto ostrvo u okeanu njegovog ludila postati crna rupa na svim geografskim kartama i granicama, a svet je daleko od želje da nas ovako uplašene i nemoćne popravlja. Lakše će nas, u svom neokolonijalizmu i žurbi, obrisati gumicom u par poteza, da.
Sahranimo mrtve kako dolikuje, a onda krenimo u rat protiv ovog ludila. Što pre, to bolje, što odlučnije, to smislenije, što nismo ni probali, ne znamo da l’ možemo.
Verujem da mi nema spasa pred naletom mrzitelja, mržnje i progona, kao što verujem da nema tog zla koje na kraju ne može da pobedi dobro.
Opovrgnite me ili ustanite već jednom, aman više!

Tragedija tragedije

‘Oćemo redom?
Zašto bolnice u Novom Pazaru i Raški nemaju sve što je potrebno za spasavanje života tek rođene bebe?
Zašto u sanitetu koji prevozi bebu nema dovoljno kiseonika za put do Kragujevca?
Zašto je po veoma lošim vemenskim uslovima podignut helikopter Vojske Srbije, a ne angažovana sva raspoživa mehanizacija da ukloni odron na Ibarskoj magistrali?
Zašto helikopter nije preusmeren na drugu lokaciju za sletanje, nego je ostavljen u vazduhu toliko dugo da ostane bez goriva i sruši se?
Zašto ni posle dvanaest sati ne znamo koliko ljudi je bilo u njemu?
Zašto u istom danu ministri policije, zdravlja i vojske o akcijama spasavanja iz minuta u minut nakaradno i samoreklamerski obaveštavaju medije, umesto da rade svoj posao?
Zašto o našim životima odlučuju neuki, pohlepni, umišljeni, nesposobni?
Zašto nas ovako brutalno ubijaš neznanjem, voljena zemljo?
Minut ćutanja za žrtve, dan žalosti za mrtve, bela hartija i crna zemlja za nas.

Treće lice jednine

Ako kažem mogu sama, uobražena sam.
Ako kažem ne mogu sama, razmažena sam.
Ako kažem teško mi je, slaba sam.
Ako kažem baš me briga, sebična sam.
Ako ne spremim ručak, lenja sam.
Ako ne operem prozore, aljkava sam.
Ako sam nervozna, nedojebana sam.
Ako se smejem, frustrirana sam.
Ako imam stav, feministkinja sam.
Ako imam ljubavnika, kurva sam.
Ako pijem u kafani, ološ sam.
Ako vičem zbog nepravde, glupa sam.
Ako se bunim protiv nasilja, dosadna sam.
Ako sam lepa, glupa sam.
Ako tražim povišicu, umišljena sam.
Ako kritikujem, kučka sam.
Ako ne podilazim, nepoželjna sam.
Ako sam razvedena, kriva sam.
Ako nemam decu i muža, jadna sam.
Ako volim pedere, luda sam.
Ako tražim pravdu i jednakost, gubitnica sam.
Ako sam drugačija, mrtva sam.
Ako sam svoja, ničija sam.
Meni je svaki dan u kojem bar malo popravim sebe i svet u korist ljubavi i ravnopravnosti, u stvari, praznik.

Iza tenisa i kulisa

Iskreno, sport me kao takav uopšte ne zanima, mada smatram osnovnom novinarskom i opštom kulturom poznavanje pravila igre, bilo da je reč o fudbalu, košarci ili tenisu. Ipak, radoznalost je, kad su u pitanju veliki sportski događaji, jača od moje volje. Fenomenologija igre, psihologija igrača, veština organizatora i medijskog izveštavanja, o da, to je moj teren i tu igru ne propuštam, posebno kad se dešava i bukvalno pred mojim vratima.
Zato sam u kraljevačkoj Hali sportova juče bila i pre vremena i potpuno zatečena, priznajem.
Red na ulazu kao u igrici. Bez buke i bez guranja, bez petardi i bez psovki. Redari, policija i žandarmerija bez uobičajene umišljenosti o sopstvenoj važnosti. Pušim sa Novakovom mamom rame uz rame pred vratima press-a. Nemamo pepeljaru, pa gasimo cigarete u plastičnim šoljama popijene kafe. Nasmejemo se jedna drugoj i tome, pa se raziđemo – ona u ložu, ja na vrh hale predviđen za medije.
A sa vrha se odlično vidi sve. U VIP loži praznih mesta i besmislenih zvanja koliko voliš. Na mestima za koja su karte deljene šakom, kapom i partijskom knjižicom, pedesetak njih, niko ne sedi. ‘Zašto ulaznice nisu nekome poklonili?’, pita kolega. ‘Zato što su sebični skotovi’, odgovara razum. U publici puno dece, navijačkih rekvizita i slatkog iščekivanja. Sevaju blicevi, škljocaju fotoaparati. Strepim od izvođenja himne, jer sam rođena pre svih jugoslovenskih ratova.
Reprezentacija Hrvatske! Na teren izlazi pet dobrih tenisera, pet zgodnih dečaka. Svakog pojedinačno publika pozdravlja aplauzom. Milo mi je što smo iznad politike, pomislim.
Reprezentacija Srbije! Euforija dostiže vrhunac dok na teren istrčava najbolji na svetu. Naš. Novak.
Izvođenje himni je trenutak u kojem je ovo nesrećno balkansko bure baruta izgledalo kao deo nekog boljeg, srećnijeg sveta. Kraljevčani ‘Lijepu našu’ slušaju stojeći bez zvižduka i dobacivanja, poslednji takt prati aplauz svih prisutnih. ‘Bože pravde’ se peva bez podizanja tri prsta i banalnog srbovanja, Hrvati aplaudiraju. Bože, koliko me ovo hrabri, Bože, nismo zaboravili da budemo ljudi, Bože, ako te ima, hvala ti na ovih par minuta pameti i razuma, Kraljevčanke/i bravo za nas!
Na terenu lep tenis, pored terena izuzetno navijanje publike. Jeste da nikad nisu ništa slično uživo gledali, ali su gledajući tv prenose lekciju o tome kada se ćuti i kada se raduje odlično naučili. Još jednom sam prijatno iznenađena, malo se i ježim.
Propuštam početak drugog meča, sa više od stotinu kolega pratim Novakovu konferenciju za medije. Hvali protivnika, ne ponaša se nadmeno, daje autograme. Kolegi novinaru se potpisuje na portiklu nedavno rođenog sina. Ima nečeg bogovskog u tom Novaku, iako je samo čovek. Pardon, Čovek. Nisam verovala da ću ikad ovo da napišem, ali predrasude su tu da se prevaziđu.
S druge strane, hrvatski teniseri ne štede reči hvale. Hvale domaćine, hvale publiku, hvale nas. Samo tendenciozni i zlonamerni  i ovde i tamo mogu nešto da im zamere. Toplo mi oko srca, iako se ni mrtva ne ložim na nacionalizam s bilo koje strane granice.
U prostorijama predviđenim za novinare ekavica, ijekavica i engleski, kafa, sendviči, voda, solidarnost, dobar internet i sjajna Neda. Lepo i ohrabrujuće, naporno i zabavno. Zamolim kolegu Hrvata da mi odrecituje svoju himnu preko pulta. Ne pita zašto, a kad završi kaže ‘Imate lijepe oči, koleginice’. Sednem i pomislim ‘jebem ti glupu politiku što me je za ovo bogatstvo doživotno osakatila’, malo zvernem okolo da se smirim i zaključim da sam privilegovana za ljudskost  usred srpskog  press podruma. A tek koliko zgodnih kolega ima, au, pa zašto ja tek sad otkrivam ove sportske novinare? Danas ću da se ozbiljnije bavim tim pitanjem, evo uvijam kosu i biram autfit. Nisam ja samo novinarka, malo sam i žena, da.
Predsednik moje zemlje se ponaša uobičajeno seljački. Doveo pola familije, dovodi decu u svlačionicu po autograme naših tenisera, oni ga ispoštuju bez emocija. Autoritet se gradi znanjem, zemlja voli obrazovanjem, jbg. Džaba titula kad si primitivac. I opet mi toplo oko srca, jer se u ponašanju sportista vidi da nisu samo mašine za zgrtanje trofeja i love. Bra’o momci, hvala na očuvanom dostojanstvu nacije u tih tri minuta blama.
Posle osam sati učenja lekcija o sportu, tenisu, sugrađanima i politici, jedva imam snage da se odvučem do kuće, gde me čekaju prazan frižider, neplaćeni računi, neopeglan veš, gnojava angina starijeg sina i pitanje mlađeg ‘Jesi jela nešto? Brinem za tebe, mama’.
‘Dobro sam, bejb, bilo je lepo’, kažem. ‘Ići ću i sutra, da znaš, ovo se ne dešava svakog dana. Možda u ovom gradu više nikad i neće’.

Dobar dan, tugo

Naravno da mi nije dobro.
Danas sam prodala poslednji komad svojih uspomena, da bih sutra imala šta da dam detetu za doručak. Teta u zlatari nije postavljala pitanja, bila je ljubazna, brza i bez trunke saosećanja. Očekivano. Saosećanje nije dobro kad ljudi trguju prošlošću, ali zato bi bilo dobro da država poštuje sopstvene zakone i natera đubre koje mi duguje šest plata da, umesto na novi botoks tretman ili jahtu, novac troši na svoje zakonske obaveze.
Naravno da mi nije dobro.
Detetu su ponovo ižvrljali ranac u školi. Pre toga jaknu. Pre toga patike. Pre toga sam ga naučila da trpi sranja. Pre toga se rodio u Srbiji posle poslednjeg rata. Posle svega razume zašto ne volim vreme u kojem živim i zemlju u kojoj ne mogu da ga zaštitim. Ni od dece, ni od roditelja, ni od škole u kojoj zbog štrajka samo gubi dragoceno vreme, ni od suza, ni od nepravde, ni od čega.
Naravno da mi nije dobro.
Pada sneg. Prete poplave. Znam zašto siromašni ljudi ne vole zimu. Zato što su siromašni i zato što zima može sve da im uzme. Jeste primetili da ljudi koji na planinama žive od svog rada retko umeju da skijaju? Mislite o tome dok gledate šarene laže i skupa planinska okupljanja nazovi važnih. Za sve vaše pare i svu vašu muku nema bolje terapije od gledanja dželata dok obavljaju svoj posao.
Naravno da mi nije dobro.
Zašto svakog jebenog dana moram iznova da učim kako ne ubija siromaštvo i glad, nego poniženje i nepravda?
Naravno da mi nije dobro.
Društvene mreže su sjajan način da vidiš ko gde ide, ko šta jede, ko ima koliko mozga, ko ima koliko para, ko nema moral i s kim ne treba da se družiš ni u ludilu. Hvala društvenim mrežama.
Naravno da mi nije dobro.
Cirkus je u gradu. Polupismene seljačine vodaju sasvim pristojnog mladića, u tome što radi najboljeg na svetu, po opskurnim sajmovima hrane, uvaljuju mu lopatu da sadi drveće naočigled gladne i smrznute dece, poklanjaju mu gusle (!) i svoje guslarske izdrkotine, čačkaju ušesa dugim noktom na malom prstu, drže ruke na mudima jer ne znaju da govore, kupuju vreme otimajući moje i izazivaju stravičan osećaj sramote gde god se pojave. Pristojan mladić je pametan, šarmantan i izuzetno strpljiv. Zna da ih sreće sad i nikad više, ako bog da.
Naravno da mi nije dobro.
Sve smrti me ubiti neće, ali je umro Vlada, pa sam beskrajno tužna. Možda i zato što su i mama i bake i deke i neki meni važni ljudi odavno mrtvi. Dobro obavljen posao, smrti, kažem. Dobro mi došla, kaže smrt.
Naravno da mi nije dobro danas. A sutra? Sutra se danas sprema.

Dnevnik uvreda

Mene nije lako čak ni uvrediti. Glupačo, kurvo, idiotkinjo, feministkinjo, pijana levičarko, ludajko jedna najobičnija – šta god mi od toga kažu, malo me pecne, malo se stresem, al’ produžim život bez ozbiljnijih problema, posledica i nedajbože uzvraćanja.
Jednom su mi, u znak protesta, ukrali sve gaćice sa žice za sušenje veša, a ja sam bila manje besna, više  srećna, jer sam imala izgovor da kupim milion novih i tako promenim ‘donji veš imidž’ iz ‘ocvala tinejdžerka’ u ‘fatalna kučkica’. Bilo je više nego zabavno čuđenje komšinica penzionerki, jer počinilac nikad nije zvanično otkriven, a njihove gaće niko nije čak ni pokušao da ukrade.
Pisali su mi preteće grafite pod prozorom i slali pretnje elektronskom poštom, polivali ulazna vrata prljavom vodom i nazivali narkomankom i stranom plaćenicom. Na sreću ili pukim slučajem, jedna od prvih stvari koje sam u životu naučila bila je da bavljenje novinarstvom puno košta, malo daje i često sa sobom odnosi mir, donosi niz problema i ubija natenane.
Ne mogu i neće te svi voleti, rekao je prvi urednik. Hvala, i ne želim, rekla sam prkosno i prvom i poslednjem. I dan danas vapim za ljubavlju nekih i radim sve dobro i lepo da me zavole, i prezirem pakost i mržnju onih drugih i radim sve da me se klone.
Ipak, ima jedna stvar koja me užasno vređa, toliko da sam u stanju da ‘ladno ubijem rečju ili pogledom, eksplodiram kao sunce ili pravdu potražim na drugoj strani zakona, jer je ovde, ah, voljena zemljo!, i pravda često na pogrešnoj strani.
Naime, kad mi neko kaže da sam neradnica, da moram da radim više, e onda bi mogla da mu zavalim takvu šamarčinu, filmsku, da mu se sve misli ružne iznova preslože!
Zato što radim od svoje šesnaeste. Zato što radim i po nekoliko poslova u isto vreme, nekompatibilnih, loše plaćenih, teških i dosadnih. Zato što mi ništa u životu nije palo ni s neba, ni sa državnog računa, ni sa tuđe grbače, ni iz tuđeg života. Sama radila, sama zaradila, sama pala, sama se ubila, pa otkud ti, neradniče večiti, pravo da me tako vređaš?!
A vređa me taj neradnik iz udobne fotelje u koju sam ga, tamo na vrh planine od snova, i sama nekako  smestila. Pa ima li išta bezobraznije i podlije, nego da ti džukela kojoj je posao da brine o tome da te bar gazde sumnjivog porekla plate na vreme i po zakonu, spočitava nerad? Ima li išta podmuklije od optužbi da sam kriva za krizu, a da mi jednu jebenu žutu banku krizirajuća država nije dala ni na lepe oči, ni na stranačku pripadnost, ni na porodično stablo, ni na seksualne usluge? Pa ta džukela je država koja mi je uzela dušu da bi se on danas bahatio, a ja razbijala dečiju kasicu da ne umrem od gladi, ej bre! On je ta džukela zbog koje ni ovo što radim ne mogu da naplatim od onih sa kojima mi već mesecima piša po tanjiru i pljuje u kafu skuvanu grebanjem po kutijama koje odavno nisu bile do vrha pune. On je ta džukela zbog koje ne mogu da obezbedim detetu protezu, ekskurziju, letovanje, ništa, ništa, ništa.
On ništa ne radi, on sve ima.
On laže bez kazne.
On krade bez skrupula.
On vređa i viče i vređa i viče i vređa i viče i vređa neprestano.
I to sve počiva na mom teškom, loše plaćenom i četvrt veka dugom radu, a on me opet vređa što ne radim više i brže i bolje za manje para, za manje nade, za manje sna i manje života. Da bi on mogao da i dalje i bolje i ubuduće ponovo vređa, valjda zato, sigurno zato.
Jer, njega vređanje hrani i hrabri. Jer, on nikad ništa drugo nije radio. Samo pretio, vređao, pretio, ucenjivao, pretio, lagao i tako ceo celcijati život i svoj i moj.
E zato me sve što je rekao vređa do koske.
Kakva sam kad sam uvređena?
Nadam se da će on prvi da sazna. Nadam se i želim da se to desi što pre, bar dan pre nego što padne s trona i u paramparčad slomi tu besmislenu masku velikog pregaoca iza koje stoji samo tupava pohlepa i večiti nerad.
Ne budite mi tada publika. Budite mi uz rame.
Proleterke i proleteri svih jadnih zemalja i poslova, ne uzvraćajte uvredom!
Izmaknite mu tu izmišljenu stvarnost, da pri padu razbije i njušku i sve iluzije kojim nas tako obilato i tako bezobrazno obasipa i vređa. Sigurna sam da će se na novom i prvom poslu nekako snaći.

Ps. Dobrodošli i ovde
https://www.facebook.com/pages/Kinkymara/390204344474130?fref=nf

Pun grad praznih ljudi

Osetim kad me se neko stidi. Nekad vidim, nekad čujem, ali osećam oduvek i uvek. I bude mi žao zbog toga, ponekad, a ponekad i ne. I taj neko, zbog mene postiđen, nestane iz mog života brže nego senka pred oblakom, ja iz njegovog i brže još.
Zato sada ne znam kako da se raziđemo ovaj grad i ja.
Ovaj grad, jedini koji imam, sada me se stidi.
Nisam dovoljno lepa i pokorena, nisam dovoljno glupa i tiha, nisam dovoljno licemerna i nisam dovoljno nemoralna, eto to mi kaže jedini grad na svetu u kojem mislim da mi je dom, a nije.
Rekla sam mu da je prljav i zapušten, da ga vode nesposobni i sebični, lopovi i partokrate, kriminalci i bagra svake vrste, a on se uvredio. Rekla sam mu da ga volim i da želim da bude lepši, bolji i čistiji, a on meni da sam zla i zlonamerna, da sam luda i nedojebana. Rekla sam mu da smo mi, građani, najvažnije što ima, a on meni da mu je jedino važno da budemo poslušni, mi, građani grada koji to više nije, ali se toga ne stidi, jer mu to niko osim mene nije rekao do sada, mislim, nije naglas.
Onda je grad rekao da, kad mu u posetu dođu ti lepi i bogati ljudi, moram da se sakrijem u špajz. Da ne izlazim naredna tri dana, pobrinuće se i tako što će sa ulica skloniti ružne, zarđale autobuse kojima inače putujem, drage pse lutalice kojima se radujem i koji se meni raduju, decu na biciklama koja nemaju ni kud ni šta drugo, zimnicu sa terasa mojih komšija za koju kredit još nisu isplatili, umrlice sa stabala i stubova rasvete zalepljene jer i mrtvima treba malo poštovanja, prljavštinu sa klupa i trgova na kojima se više niko ne smeje, zabraniće da psujem i negodujem zbog svega lošeg u njemu, u najboljem slučaju, zbog toga će me iz špajza premestiti u ćeliju, pritvorsku, dakako.
Lepi, uspešni i bogati ne vole istinu, je l’ mi to kažeš, dragi grade? Oni ne vole da mi, građani, budemo to što jesmo, nego da budemo neko drugi dok ih dočekujemo, gostimo i ispraćamo? Vole našu hranu, ali ne i muku da do nje uopšte dođemo u ovoj bedi? Vole naše manastire, ali ne i prosjake ispred njih? Vole našu gostoprimljivost, ali ne znaju da će nam zbog toga deca biti gladna, ponižena i uskraćena za novi teren, pozorišnu predstavu, koncert i skejt stazu? Jeste im rekli koliko ste od nas ukrali, da biste njima dali?
Lažeš, grade, kao pas. Pokušavaš da se lažno predstaviš i mrziš one koji su te u toj zloj nameri raskrinkali, to ti je. Kako da drugačije shvatim mahnite napore koje ulažeš u lažnu sliku s jedne, i odsustvo bilo kakve ljubavi prema sopstvenim građanima, s druge strane?
Idioti smo svih ostalih dana kada nije Dejvis kup, pa je najnormalnije da se davimo u smradu, prljavštini i primitivizmu. Budale smo svih ostalih godina, pa je sasvim prihvatljivo da nam se autobusi samozapaljuju u vožnji, žutica vreba iz prepunih kontejnera, pacovi izlaze u provod češće nego tinejdžeri, a kriminalci za radno mesto siluju devojčice naočigled dignutih kuraca podmićene vlasti. Za bolje nismo, kažeš?
Slušaj ‘vamo, dragi grade…
Otići će gosti. Ja ću izaći iz špajza, ti ćeš izaći iz euforije. Ostaćemo sami i suočeni, jedno s drugim, licem u lice, u svoj tvojoj bedi i svoj mojoj muci. Onda ćemo da se razračunamo jednom za svagda. To što misliš da si jači, veći i bolji od nas malih, ničijih i svojih, ne znači da si unapred pobedio, zar ne?
Ne stidim te se, nesretniče, samo želim da se već jednom pogledaš u ogledalo. Ja to radim svakog jutra, nakon što se umijem, operem ruke i zube, namirišem i očešljam, pa makar bila i u pritvorskoj ćeliji. Znaš, bogat je onaj koji ima cilj. Tvoja sredstva već su odavno prevaziđena. Sila, represija, ucena, pretnja… ajd se bar malo postidi svoje gluposti, keve ti, pa da nastavimo da vodimo ljubav.
Jer, ni ti ni ja nemamo nikoga, znaš. Ja tebe, ti mene, a gosti… posle tri dana oni odu, a nama ostane stid, prezir, prljavština i muk.
Doduše, i nova šansa da se međusobno preispitamo.
Ko je na čijoj strani?
Ne znam, ja sam nastrana Mara. Volim i ono što nemam i nikad, ali nikad se ne predstavljam lažno. U tome je suštinska razlika između tebe i mene, voljeni i jedini grade moj.

Uspeh i posledice

Manje od dvadeset četiri sata bilo je potrebno da se glatko odbijen predlog Vlade o zaradama i bolovanju roditelja čija se deca leče od kancera vrati na dnevni red zasedanja iste te Vlade.
Onda je, u skladu sa dnevnim redom, svoju prvobitnu odluku o odbijanju Vlada poništila, a potom i resornom ministarstvu dala zadatak da što pre pripremi novi predlog, obračuna i izračuna koliko košta da roditelji nastave da leče decu i primaju celu platu, i da se sa tim predlogom pred Vladom pojavi što pre, a najkasnije do kraja godine.
Prošlo je manje od dvadeset četiri sata otkad sam na blogu pisala o bezumnoj odluci odbijanja.
U ta dvadeset četiri sata stale su mnoge tužne istine, mnogo besa, mnogo suza, mnogo ćutanja, mnogo nepravde i politike, ali i desetine hiljada vas, vaših lajkova i šerova, mnogo podrške i ohrabrenja sa raznih strana.
I… Na kraju smo uspeli!
Uspeli smo da nešto loše promenimo, koliko god je to malo i beznačajno (spram svega ostalog) bilo.
Zajedno smo uspeli da ohrabrimo i sebi slične, da iznova sebe ubedimo da nismo samo mrtav glas na papiru i da svaka bitka može da se dobije kad braniš ljudsko i pravedno, humanost i solidarnost, javno dobro nauštrb privatnog zla i decu, bilo čiju od bilo koga.
Možda iznenadna odluka Vlade nema nikakve veze sa našom malom pobunom, a možda je baš ta naša mala pobuna bila presudna, ko zna.
Jedno je sigurno – bili smo na pravoj strani, mali, nemoćni, uporni i zajedno.
Hvala drugarice i drugovi, hvala svete i pravdo, hvala roditelji i deco, beskrajno hvala što ste u poslednja dvadeset četiri sata bili Ljudi.
Molim vas da to, gde god da ste, ubuduće i ostanete.
Pre i posle svega, Ljudi.