Dželati i druge priče

Nemi posmatrači bezakonja, nasilja i nepravde su, u stvari, vaši dželati. Oni stoje sa strane skrštenih ruku, neprestano imaju jedan jedini argument pretočen u pitanje ‘šta ti tu možeš da promeniš’ i jednu jedinu, krajnje odvratnu filozofiju pojednostavljenu do rečnika slikovnica posle kojih nisu ništa pročitali, a koja se svodi na ‘gledam svoja posla’.
Pasivno su agresivni kad im zadrmate kavez, spremni na uvrede i omalovažavanje kad ih, tako jadne, u svoj njihovoj sebičnosti raskrinkate i jezivo opasni (samo) po svoju decu, što im naravno nije jasno, ali će biti kad više ništa ne budu mogli da promene. Nažalost po decu, jer se sve, osim roditelja, može u životu birati.
Oni ne reaguju ni kad komšija tuče ženu, ni kad im brat krade, ni kad ih kolega laže, ni kad školska drugarica njihovog sina pogine, ni kad im lekar traži mito, ni kad jači ponižava, maltretira, kinji ili zlostavlja slabijeg, oni ne reaguju nikad. Za njih je reakcija potencijalna opasnost, jer misle da se poštovanje zaslužuje ćutanjem, a novac zarađuje muljanjem, da njih nikad neće da zakači ili stigne neka nepravda, neko bezakonje i neko zlo.
Ćute kao biljke, a na bilo kakav vaš glas pobune reaguju pljuvanjem po svemu što pokušavate.  Ako uspete, reći će da su i sami u tome pomogli. Ako ne uspete, reći će da nemaju pojma ko ste, da ih nikad niste ni razumeli ni podržali, ali da ste verovatno ludi, da preterujete, izmišljate ili imate probleme koje su oni, tako sposobni i licemerni, uspešno rešili.
U stanju su da lažu sve dok ih neko jači lažima ne satera u mišju rupu ili dok i njima samima neko ne učini nekakvu nepravdu. Onda se deru, zaurlavaju, traže podršku i razumevanje.
Zato su oni vaši dželati, neme ubice pred giljotinom koja ima dva kraja i životom koji nema reprizu.
Zato prema nemim posmatračima osećam najdublji prezir.
Znate, kad vam ide isuviše lako dok drugi skapavaju od muke, možda je jedino važno pitanje jeste li na putu nizbrdo.
Ja znam da jeste.

Pobuna

U sedamnaestoj sam napisala kritiku pozorišnog komada koji je režirao moj profesor srpskohrvatskog jezika i proučavanja književnog dela. Lorka je bio u pitanju, volim Lorku, obožavam pozorište, ali je sve na sceni u tom slučaju izgledalo jezivo. Kritiku sam napisala u dogovoru sa urednikom lokalnog lista, u kojem je, bez ikakvog skraćivanja, i objavljena. Tekst je podigao mnogo gradske prašine i to samo zato što je bio istinit, precizan, zanatski i idejno dobro obrađen.
Ipak, shvativši da je klinka bez dlake na jeziku i veoma vešto napisala ono što mnogi u toj redakciji nikad nisu, ali i da bi ga napisano gurnulo u sukob sa uglednim profesorom i njegovim ličnim prijateljem, isti taj urednik odlučio je da iz čitavog teksta izbriše jedino moj potpis, ime i prezime, i umesto toga tekst potpiše pseudonimom.
Naravno da me pre štampanja o tome nije obavestio, jer bih u protivnom i sama odustala.
List je izlazio petkom, pa sam već u subotu probala da nađem urednika, očitam mu lekciju o profesionalizmu i moralu i usput ga oteram dođavola. ‘Nije dolazio u redakciju, a i neće do ponedeljka’, rekla je živa sekretarica u vreme bez telefonskih sekretarica i mobilnih telefona.
Ponedeljkom sam kod tog profesora imala četiri spojena časa. Bilo je jutro, prepodnevna smena, početak oktobra.
Bilo mi je jasno da će, kad sazna, biti ljut, ali sam mislila da tako obrazovani i utemeljeni ljudi nisu bolesno sujetni, pa mu ni pseudonim neće smetati da bar ispoštuje moju pismenost, poznavanje teatra i, na kraju, da prizna da mu pozorišna režija ne ide od ruke.
Hercegovac, duga brada i kotrljajuće ‘r’. Ulazi u učionicu, dolazi do katedre, spušta crveni dnevnik i braon kožnu partizansku torbu, iz nje vadi novine, visoko ih podiže jednom rukom, dok se drugom drži za nos kao da nešto smrdi.
– Koja je fukara napisala ovo? Razumela sam da sam neopisivo đubre iz njegovog ugla. Ne znam zašto, ali bila sam razočarana, volela sam njegove časove, režiju ne.
Svi znaju, svi ćute.
– Je l’ vi mene čujete, ko je od vas napisao ovo? Em mu je nos zapušen, em je besan k’o ris.
– Na koje mislite, profesore? Javljam se iz treće klupe u prvom redu.
– Na ovo! Pokazuje rukom.
– Ja sam napisala. I nisam Vam ja nikakva fukara, da znate. Zovem se Marijana, a fukara je Vaš prijatelj i moj urednik, jer je izbrisao moj potpis. Sutra će i Vaš potpis da izbriše, da se ne zameri nekom važnijem od Vas, ali i da sačuva, da prostite, sopstveno dupe. Razumete? Može da kaže da ste u strahu od odmazde sami tako hteli, pa on nije ništa kriv, a nije imao ni pojma ko ste.
– A je l? Ti si mi baš mnogo pametna, da, da, videćemo to naredne dve godine, a sad izađi napolje da te ne gledam. Neću da te upišem u dnevnik.
– Neću da izađem, došla sam na čas, ovde mi je mesto.
– Izlazi! Četiri neopravdana!
Izađem i odem kod direktora, ispričam mu, on kaže da idem kući i da će sve biti u redu s tim neopravdanim. Šta će biti s profesorom, nije ni zucnuo.
Naredne dve godine pročitala sam i proučila sva gimnazijskim programom predviđena dela, ali i duplo više od toga. Zadavao mi je najteže teme, napadao je svaki moj rad, oko Pekića smo se toliko svađali da sam iz učionice izlazila ili preznojena ili na ivici suza, retko kad bi priznao da sam u nečemu dobra, ali mi je ipak na kraju davao petice i gledao pozorišne predstave u kojima sam igrala. Zato što sam u tome bila najbolja u razredu, znali su svi. Znao je i on, ćutke.
A onda je jednog jutra došao na jedan od poslednjih časova koje će nam održati nasmejan i lepo raspoložen.  Došao je do katedre, spustio crveni dnevnik i braon kožnu partizansku torbu, iz nje izvadio gomilu papira i visoko ih podigao.
– Ovo je rukopis moje nove knjige. Marijana, hoću da ti se izvinim i da te zamolim da uradiš lekturu i korekturu ovog teksta. Imam poverenja u tebe.
Sve mi se u glavi i stomaku okrenulo. Jesam li uspela? Aplauz. Drhtim.
– Hvala Vam. Ovo je prva i poslednja lekcija za život, je l’ da? Dajte mi te papire, biću vredna, verujte.
Ustanem, dođem do njega, pružim ruku da uzmem rukopis, a on mi pruži drugu ruku i stegne me jako, muški. Kunem se da sam zamagljenih očiju videla jednu suzu u uglu njegovog levog oka, al’ sam se pravila blesava.
Ja sam dete pobune. Bila i ostala.
Možda se nisam takva rodila, možda sam se takva rodila. Ipak, tek tad sam razumela da pobunom mogu da menjam i druge ljude, čak i one koji to nikada ne bi priznali.
Iza ove dvogodišnje pobune ostao je čak i pisani trag, knjiga koju sam uredila i na proslavi velike mature dobila na poklon. Od profesora književnosti, proučavanja književnog dela i života, magistra R.B.

Nevažno i nenormalno

Delovalo je potpuno nestvarno.
Doduše, meni je tako pre dvadesetak godina izgledao i Džeri Springer šou, američki televizijski monstrum sastavljen od bizarnih slučajeva porodičnih odnosa, nasilja i perverzija, izmišljenih i realnih situacija i likova koji su pomerili granicu između stvarnog i nestvarnog, mogućeg i nemogućeg u dotadašnjim tv programima.
Uloge dobrih i loših, a Dž. Springer je bio majstor tog đavoljeg zanata, tumačili su zainteresovani za malo slave, malo novca i malo iživljavanja, dok je ulogu sudije slučaja i sudiju situacije igrala publika u studiju. Isuviše su slični, to je prvo što sam primetila, isuviše liče oni koji pišu scenario, oni koji prave tv šou, oni koji biraju statiste u masovnoj proizvodnji dna i oni koji do krvi udaraju glavom u dno i opet besomučno drhte pred ekranom pred svaku novu epizodu ludila. Šou je zarađivao novac i to je bilo dovoljno da dugo opstane. Ipak, i sam Džeri je u jednom trenutku izgubio bitku sa sve zahtevnijim, poprilično neotesanim i primitivnim polusvetom na kojem je zarađivao i (naravno) novcem, pa ga više niko nije gledao ni iz radoznalosti i anatomija jednog tv ludila otišla je u arhivu.
Delovalo je potpuno nestvarno kada su davno umrlog tv monstruma jutros oživeli, uživo i krajnje bespotrebno, nesrećni ljubavnici  u epizodi ‘porodično nasilje i kako ga do kosti kompromitovati na nacionalnoj televiziji’. Sve što se u tom studiju uživo dešavalo bilo je ponižavajuće, uvredljivo i neverovatno glupo i, što je možda i najopasnije, besmisleno na milion načina. I bilo je stvarno, što je najstvarnije nenormalno.
Ponižene su stvarne žrtve nasilja.
Samo nasilje predstavljeno je kao vrhunski čin neizmerne ljubavi, gde neotesana i agresivna osoba bije ženu koju voli, jer je voli, a ona je kurva, pa voli kurvu, pa puj pike ne važi zakon, a i silikonske lepotice zaslužuju preko nosa, kaže publika i svetakoto.
Užasno je nevaspitano i neprijatno kada stvarni, šou biznisu i samopromociji skloni likovi čije karijere počivaju na tabloidima, iznesu krajnje intimne detalje svog odnosa javno, koristeći isti taj tabloidni manir da isperu usta i grehe pred krvi željnom, gladnom, golom i bosom publikom.
Saznali smo sve nevažno i nenormalno, pljunuli smo još jednom na žene, na žrtve i minimum civilizacije, na silikonske sponzoruše i nabildovane slabiće, na televiziju koju svejedno gledamo, otišli smo milionima kilometara od suštine i sebe, ali se ni na trenutak nismo pitali kako smo uopšte do ovog jutarnjeg, domaćeg ‘džerispringeršou’ momenta došli?
Jesmo li ćutali kad su nam ukinuli školski i obrazovni program na tv koju plaćamo?
Jesmo li ćutali kad su donosili medijske zakone koji su tržište i lovu učinili jedinim važećim bogom?
Jesmo li ćutali kad su ubijali, ucenjivali i pritiskali novinare, sve okrećući glavu uz ‘štamesetotiče’ sebi u bradu?
Jesmo li ćutali o modricama koleginica i išli na pivo sa njihovim muževima batinašima, jer ‘štamesetotiče’?
Jesmo li ćutali dok su od medija pravili industriju jeftine zabave, propagande i laži, sve misleći ‘štamesetotiče’?
Jesmo li toliko slepi, gluvi, nemi i nemoćni?
Meni je tih mladih ljubavnika žao, jer smo ih takvima napravili, a sada im se podsmevamo. Jeste, baš zato što i dalje uporno mislimo ‘štamesetotiče’, ne vidimo da su oni proizvod našeg ćutanja i potpuno razorenog društva i sistema vrednosti. I oni, i njihova potreba da objasne na televiziji, i potreba televizije da se bavi interesovanjima gledalaca zbog novca oglašivača, i potreba da se nečiji život javno raskrinka i sjebe, i moja potreba da ukažem na prljavštinu kojom smo okruženi.
Džeri Springer je političar i glumac i muzičar. U procesu koji je 2002. godine pokrenuo sin Nensi Kempbel Panic, žene koju je nakon učestvovanja u njegovom bizarnom i isplativom tv šou programu ubio suprug, procenjeno je da je Springer doprineo okolnostima koje su vodile do ubistva i da zbog toga snosi i deo krivične odgovornosti.  Nakon takve odluke suda i producenti su od igranja na kartu najnižih ljudskih poriva odustali, a sin engleskih Jevreja, emigrant koji je želeo da uspe, povukao se iz te vrste šou programa.
Ipak, ovo nije Amerika.
Ovo nije čak ni država građana, već performans pred uplašenom, nesnađenom, nedovršenom i posrnulom publikom. Činjenica da to vidim ne čini me vidovitom, nego na smrt prestravljenom zato što fatalan ishod ne mogu da sprečim.
Ali… bar ne ćutim.

Jedva čekam

Jednom će doći dan kad ćete ćerkama objašnjavati da su kurve i sinovima da ne moraju u zatvor, jer kad tuku kurve, onda je to u redu.
Jednom će doći dan kada nećete zakidati sopstvenu decu radom na crno i sivo, kad nećete krasti od njih neplaćanjem kazni i poreza, nezakonitim radom i prihodima, lažnim svedočenjima protiv kolega i prijatelja, ulizičkim odnosom prema psihopatama i onima od kojih, o jadna mi jada, možete imati nekakvu korist.
Jednom će doći dan kad će vam se veza između samoubistva jedanaestogodišnje devojčice i sopstvenih grešaka ukazati kao proviđenje ispod mantije popa kriminalca i pedofila.
Dan u kojem ćete mrzeti sebe, sve oko sebe, sve što je bilo i sve što sledi, al’ će tu mržnju, uvrede i batine  da popije prijatelj u kafani ili žena kod kuće, jer nemate ni mozga ni hrabrosti da priznate grešku.
Jednom će doći dan kad nećete doručkovati neznanje i sebičluk i kada nećete tražiti da se čitav svet oblikuje prema vašim primitivnim potrebama  svedenim na daj, daj, daj, meni treba više, meni treba bolje, meni treba sve!
Jednom će doći dan kad ćete osetiti da ćutanje ima cenu koju ne možete da platite. I da su laž i sve njene sestre osvetoljubivije nego što vaš jadni, razoreni um može da podnese. Onda ćete optužiti dojučerašnja božanstva da su kriva za vašu bedu, bolest i jad. Onda ćete razumeti da nema pustih ostrva među ljudima, samo jebeno sebičnih koji širu sliku trajanja ne mogu ili neće da vide. Otresite ih k’o inje sa kaputa, odmah, ako imate bar i malo savesti!
Jednom će doći dan kad će vam se sve uloženo u zajednicu vratiti istom merom.
Jedva čekam.

Dobra i dobro

– Oduvek je bilo teško, znaš.
B. pali cigaretu.
– Ne znam ništa o tebi, ispričaj mi.
Palim cigaretu. Nad crveno belim kariranim stolnjakom, jedan život curi k’o pesak…
‘I kad smo živeli sa babom i dedom u malom stanu, zato što je deda pio i vikao na babu toliko da sam morala da vrištim u kupatilu, zaključana, samo da ga ne čujem.
I kad su se mama i tata razveli, pa sam se kupala u bebećoj kadici dok me mama polivala vodom zagrejanom na bubnjari. I zato što sam tada, u pet ujutru, svakog zimskog i letnjeg jutra, vodila mlađeg brata u kolicima u vrtić udaljen dva kilometra, jer je mama morala rano na posao, a nikoga u tom gradu nismo imali. Jednom su tamošnje vaspitačice zbog promrzlina čak zvale doktora da me pregleda, pa sam ih molila da ne kažu mami, jer bi se ona od toga još više razbolela.
I kad su se mama i tata pomirili, zato što opet nismo imali gde da živimo, jer ni tata ni mama nisu dobili stan od firme ni kuću od svojih roditelja.
I kad sam htela da upišem pilotsku srednju školu u Rajlovcu, i tada je bilo teško. Realno, htela sam ja da letim, al’ sam više htela da se odselim i živim sama, makar i u kasarni. Na svu sreću, nisu me primili, pa sam upisala gimnaziju i iz inata bila jedan od najboljih đaka.
I kad sam pala na prijemnom na FDU, i onda je bilo teško. Doduše, tada samo i isključivo meni.
I kad su me tog oktobra roditelji pozajmljenim autom dovezli u velegrad, ostavili sa indeksom FPN I dva kofera pred Studentskim gradom i rekli ‘sad ćeš sama, lepotice’, bilo je tužno i teško i izazovno i blistavo u isto vreme. Posle nije bilo tako, jer sam narednih pet godina, za razliku od većine vršnjaka, morala da zarađujem za život između dva predavanja, dva ispitna roka, dve ljubavi, dok su ostali studirali kafane, pozorišta I žurke.
I kad sam te ’93. posle ispita došla u mali stan od 36 m2 koji se sada nazivao našim, jer smo ga nisamaneznamkako u međuvremenu otkupili, bilo je teško, jer je mlađi brat svaki dan jeo krompir čorbu, pošto u frižideru nije bilo ničega što deca vole da jedu, a nije bilo jer su mama i tata tada bili lumpenproletarijat s platom od tri marke i nijednim rođakom na selu.
I kad su počeli ratovi, znaš, tad je baš bilo teško. Izgubila sam kontakte sa familijom iz Hrvatske i prijateljima iz Bosne, sumanuto sam odvraćala drugare od puške, molila njihove roditelje da ih ne daju vojsci, pravila skromne sendviče i vukla balone vode po magistrali slineći i plačući što ništa drugo ne mogu da uradim.
I kad sam prvi put porodila ’95. Bilo je grozno teško, jer je bejb bio bolešljiv, u bolnicama nije bilo dovoljno lekova, ni u prodavnicama hrane za bebe.
I kad sam u novi rat ispratila muža, ujaka, kuma i nekolicinu dobrih prijatelja i ostala sama sa detetom, bez posla i novca, bilo je užasno teško. Što nisam negde otišla iz zemlje? A gde, moliću lepo, dok mi smrt dahće za vratom?
I stigla je smrt, telefonom. ‘Mama je umrla’, rekao je mlađi brat. ‘Vrati se odmah posle sahrane kući, ja moram na posao, dete nema ko da nam čuva’, rekao je muž. I vratila sam se nazad, srca otupelog na sve.
I kad sam rodila drugog sina posle svih smrti i ratova, bilo je teško. Mnogo. Proveli smo pet meseci u bolnici, poslodavac me otpustio, ničega nije bilo dovoljno, osim teskobe. Nje je još od tada previše.
I kad sam se razvela i sa dva kofera završila na adresi iz oglasa, bilo je teško doneti odluku da nova borba za život tek predstoji. Posebno što je mnogo lakše bilo popiti šaku lekova i nikad se više ne probuditi tužna, nego ustati ujutru u iznajmljenom stanu, ne znajući hoće li dan imati gladan i hladan ili topao i sit kraj.
I kad sam imala i nemala, i kad sam bila bolesna i tužna i besna i ljuta, i kad sam padala i ustajala i molila i drhtala, nikad nisam mrzela. Nisam ništa tuđe želela ni prisvojila, nisam bila prepreka, ni trn. Samo mi je bilo važno da me ništa ne učini zlom, jer mi je druga baba stalno ponavljala da su dobri ljudi uvek dobri i jači od svake nesreće i da mržnja uvek na kraju ubije i svog tvorca’.
– Misliš da si posle svega stvarno dobro? Mislim, ja mislim da jesi, ali…
– To što ja mogu da izgubim, mila, mnogi nikad neće ni imati. Zar ne misliš da sam, u stvari, veoma bogata? I prestani da cmizdriš, kafa ti se skroz ohladila.

Eksplozija

Eksplozija.
To je jedini ishod napetosti koja u društvu vlada.
Ko će prvi, pitanje je bez odgovora, ali neko hoće sigurno.
Pojedinačni slučajevi poput napada mačetom zbog nesporazuma u saobraćaju, ubistva i samoubistva supružnika, muškarci koji biju i ubijaju, žene koje se prodaju udajom ili udaju prodajom, deca navučena na kinjenje druge dece, prezaštićeno i nevoljeno odrastanje, pasoš ili lova kao izlaz ili ulaznica iz pakla koji se uvek nazove drugim imenom, ali je uvek samo pakao, sve to moraće da eksplodira jednom. Pre ili kasnije, unutra ili spolja, izliće se lave užarenog besa, agresije, zla, mržnje, prestaće da bude važno ko je pored tebe, pored nje, njega, nas, ubićemo prvog ili prvu do sebe, jer su sve granice promenljive do one granice na kojoj sve puca bez povratka. Čovek je krhko biće, slomi se kad se najmanje nadaš.
Do krajnje granice nismo došli  preko noći. I nije samo neko od nas, svi smo, jer je život veza, a ne linija razdvajanja na tvoje, moje i tuđe.
Počelo je na poslu ili u kući. Nismo imali dovoljno ni vremena, ni živaca, ni interesovanja, ni novca da nešto promenimo, rešimo, počnemo, završimo, da porazgovaramo ili naučimo, izlečimo, pokrijemo, poljubimo. Da zaspimo mirni i odmorni. Da ne brinemo o nekome, nečemu i o sutra i o sebi. Nikad ničega dobrog nije bilo dovoljno, nikad ničega lošeg nije nedostajalo, naprotiv. Tako smo se pravdali i sebi i drugima. Druge nije bilo briga za to, ali su radili isto. Sad smo niko, svi.
Ćutanje nas je gurnulo u čeljusti pohlepnih i moralnih nakaza u belim mantilima, u uniformama i mantijama, za profesorskim ili kabinetskim katedrama, na vrata političkih stranaka i bogatih lopova. Ćutali smo kad god je trebalo da pitamo. Sad ćutimo jer nema nikoga da pita za nas. Nismo mislili na vreme. Pustili smo lošije od sebe ispred sebe. Sad gledamo u senke, umesto u Sunce. Ni napred, ni nazad.
I onda smo  postali oholi, zajedljivi, sarkastični, mračni. Počeli smo da zlostavljamo slabije i one koje volimo, jer smo pred jačima i oholijima bili nemoćni. Mislim, nismo mi bili nemoćni, nego nam je bilo lakše da izaberemo nemoć. ‘Ko će, ja neću!’ princip. Bunt oduvek košta, bunt se oduvek plaća, ali ovo nije život više, kakva je sada razlika u smrti, znate li?
Linija manjeg otpora je linija slabijeg, linija poniženog, bez dostojanstva i ideje šta bi uopšte sa ostatkom života, ali sa jasnim ciljem da i dalje ostane u svojoj rupi, jer svetlo štipa za oči, a vazduh tera na disanje. Ko god krene napolje, ko se god usudi da zaurla, vrisne, jaukne, potrči, ma daj, ščepaj ga za noge, vuci nazad, vuci, bre, vuci jako, e tako, dobro je, nije uspeo da se izvuče, to, bolje je da se svi držimo zajedno, makar i na potpuno pogrešnoj strani razuma.
Neki su pobegli unutar sebe. I oni eksplodiraju, kao crne rupe. Vidi se to i sa sasvim male razdaljine, čak i u redu za hleb. Odaju ih oči i pokreti, neočešljana kosa i čudne cipele.
U tom neprestanom bežanju na kraju smo stigli do sebe samih. Krug se zatvorio sudaranjem sa strahovima, sada snažnijim nego ikada, jer strahovi se hrane našim ćutanjem, neznanjem i bežanjem, pa od toga rastu kao iz vode, a mi smo se nekako, opet iznova, u tom krugu jednostavno smanjili. Pojela nas nemoć da izaberemo svoju moć, moć da živimo zajedno bolje, nauštrb nemoći da i ovaj privid od života dovedemo u nekakav prihvatljiv red.
Napetost je velika, tačka kidanja blizu.
Zato eksplozija.
I zato što su svi drugi izbori već daleko iza nas.