Napad keksa na opstanak Kosova

Stvari već dvadeset godina za jedne nisu dobre, dok su za druge predmet najodvratnijeg licemerja zvanog ‘pobeda nad mrtvima’.

Najpre onog  dela naroda koji se predstavlja kao Srb/kinje, a u stvari su najobičnije šićardžije, prevaranti, lopovi i kriminalci.

Dakle, kada su masovno krajem devedesetih prodavali sve svoje s ognjišta (kako ne volim ovu srednjevekovnu, izraubljenu reč) po nenormalnim (i daleko višim od tržišnih) cenama Albancima i kupovali odstupnice u Kraljevu, Kragujevcu, Nišu, na Dedinju, te iste Srbe boleo je quratz kako narod, njihov narod u majčinoj utrobi živi. Podizali su cene kvadrata stanova, snižavali cene kvadrata lokala, plaćali radna mesta u javnom sektoru, ucenjivali  i lizali vlasne guzice i najmanje im se jebalo šta će s grobovima njihovih predaka biti.

Osim što su u Kraljevu, recimo, koristili svaku priliku da se domognu povlastica države i ponize lokalno stanovništvo, nisu prezali da, jednom prilikom, likuju nad silovanjem gradske devojke od strane muškarca s Kosova, uz poruku ‘jebaćemo vas još i to ovako, na centralnom gradskom trgu!’

Moj narod?!

Ne, nikada!

Elem, lično iskustvo me naučilo da su u južnoj srpskoj pokrajini! ostali samo najsiromašniji ljudi i najokoreliji kriminalci. U ovom slučaju, država pod plaštom brige o prvima isključivo pomaže drugima da se obogate i postanu šerifi bezakonja čije su žrtve isključivo i jedino opet ovi prvi.

Nisam vam rekla ništa novo, je l’ da? Jedino ako očinjim vidom ne vidite slepačko ponašanje pomenutih.

Ali bih da vas obavestim o napadu keksa i ratu koji je, za sada, ali nakratko, prekinut bez žrtava.

Naime, s obzirom na to da je roba iz Srbije bila oslobođena plaćanja PDVa od 20 posto prilikom izvoza na Kosovo, do pre nekoliko dana hiljade i hiljade kamiona, godinama, fiktivno je prelazilo administrativne prelaze i vraćalo se u Srbiju, a zatim po istoj ceni kao da je oporezovana, ta ista roba, uglavnom prehrambena, završavala je u prodavnicama širom ove jadne zemlje. Pa, ako si trgovac poreklom ili s adresom na Kosovu, spustiš cenu dinar, dva, pet, deset, i sjebeš lokalne, poštene trgovce, a da si pritom postao deo lanca koji ovu zemlju satire kako god stigne u svoju korist.

U tom izigravanju zakona učestvovali su zli, pohlepni, a najpre kobajagi država Srbija, koja kobajagi, brine o gladnima na Kosovu.

Problem je što zbog kriminala u svoju korist ne brine o gladnima u Srbiji.

A ne brine. Ne da ne brine, nego navija za što više gladnih koji će da zavise od milostinje Jednog Čoveka i njegove klike i Našeg Budžeta i Muke da preživimo.

Možete da me mrzite i ne verujete, ali vas to neće nahraniti.

Ni vas, ni vašu decu, ni njihovu decu.

Ps. Moju baku, poreklom sa Kosova, iz Kačanika, iz požara u kojoj joj je majka izgorela pre skoro sedam decenija spasle su komšije Albanci. Retki Srbi koji su tada živeli pored Lepenice ni prstom nisu mrdnuli, osim što su se kao veliki vernici nad vatrom krstili.

‘Svejedno’ je zločin

Relativizacija i razvodnjavanje, najkraća priča o putovanju do društvenog pakla.

Ili paklenog društva, svejedno.

Relativizacija zločina, kazne, uspeha, sreće, malo si kriv, malo si mrtav, malo si ubica, malo si dželat i samo tako si malo bliže tome da si uopšte živ ovde gde se život meri trpljenjem, a ne stvaranjem.

I tako, malo po malo, derište od osamnaest zapali pekaru ili upuca vršnjaka, klinac od devetnaest na mrtvo prebije dvoje ljudi za jednu crvenu, nasilje u porodici, na ulici, u školi i fabrici, vlasni kradu i ponižavaju, deca se sprdaju sa žrtvama, dece nema dovoljno, deca su žrtve roditelja.

Nečijih, ne nužno svojih.

Istorija zločina pokazaće koliko su nam ruke pune kamenja uskratile i koliko smo zla sami sebi naneli kukavičkim odnosom prema svim zločinima i svim kaznama.

Ničemu nas naučile nisu.

I nikad neće, bar ne dok nam strah u kosti uliva onaj koji sebe proglašava vlasnim da se našom krvlju i mesom hrani.

Da u crno zavija ljude, reke, planine, živote.

Ako vam je dobro, pomirite se s tim da ste ‘kompletni idioti’, kako vas vidi i tretira onaj istorijski Kralj Sunce, isti onaj zbog kojeg ćete sopstvenu decu, pudalekobilo, gledati na groblju, putem Skajpa ili uživo jednom godišnje, a možda ni tada.

 

Kako sam sistematski uništena od strane sistema

U deset godina stalo je više od četiri hiljade tv priloga informativnog i istraživačkog novinarstva na najgledanijoj nacionalnoj televiziji.

To je podrazumevalo nebrojeno mnogo odricanja, stresa, pretnji, nespavanja, vređanja, propuštenih zabava, odlazećih prijatelja i nagomilavanja dolazećih neprijatelja.

Deca su me ostala željna.

Ne ručkova i kolača koje sam pravila noću, nego odlaska na odmor, smejanja, gledanja filmova i obilaženja knjižara, zagrljaja i poljubaca.

Samoća koju su oni osećali ubijala je i mene okruženu ljudima i neljudima, kamerama, reflektorima, amaterima i podlacima, kraljevima i prosjacima.

Sve je nadoknadivo osim vremena. Čovek nije večan, a stvarnost je najčešće daleko od onoga kako izgleda.

Danas sam 67 puta pozvala šest telefona Inspekcije rada u Beogradu da izvrše nadzor nad poslovanjem nekadašnjeg poslodavca. Isto toliko puta niko se nije javio.

Na zvaničan mejl iste inspekcije poslala sam sve podatke o slučaju kršenja mojih zakonskih prava prošle nedelje. Odgovor nisam dobila.

Bivšem poslodavcu poslala sam preporučenu pošiljku u kojoj nudim vansudsku nagodbu kao oštećena strana. Odgovor nisam dobila.

Poziv u pomoć, doduše na fin način, odbili su NUNS, UNS i YUCOM.

Jutros sam čekala na sedam šaltera Poreske uprave da saznam kada ću moći da ugasim agenciju koju sam osnovala da bih sa bivšim poslodavcem mogla da radim, na njegov nagovor, da ne kažem ucenu, ali nigde nisam dobila odgovor. Inače, prvi zahtev za gašenje podnela sam u maju 2018., a ni četiri meseca kasnije niko ne zna da mi odgovori ko svoj posao nije uradio, iako ga/je sve vreme redovno plaćam. I vi i ja, da se razumemo.

Sedam godina nisam mogla da ostvarim pravo na zdravstveno osiguranje, jer sam kao zaposlena, pa kao nemam prava, jer ko još kontroliše režimske lopove i tajkune?

U međuvremenu sam se razbolela. Od svega, ali najpre od ove zemlje.

Pogrešne dijagnoze, pogrešni lekovi koji me umalo nisu ubili, liste čekanja za 2020., nedostatak novca za lekove i inat da ne dam mito nikome ko radi posao za koji je plaćen.

Jer, ja posao više nemam. I deca su me napustila, shvativši da samohrana majka u ovoj državi ne nudi nikakve šanse za preživljavanje. Pametna deca, vaspitana za normalan sistem. Ovaj ih je oterao kod oca nasilnika i alkoholičara i punog novčanika.

Elem, osim što umem da rintam kao konj, šta god, ne umem da lažem, kradem, varam, otimam i gazim preko mrtvih. I živih, da. Živim kao podstanarka dve decenije. Niko od predaka mi ništa nije ostavio. Ni kamen na kamenu, ni zemlju u saksiji, ni stan u blokovima.

Zato i nemam ništa što mogu da izgubim, osim sebe.

Zato i govorim javno onima koji imaju sve, osim sebe.

Pre nego zakucate daljinski na najistorijskiji reality show na planeti, sarkastičnog naziva ‘Za Druga’, pomislite na sve slične slučajeve koje su tvorci istog, u sprezi sa državom, iza sebe ostavili.

Ljude bez nade, bez prava na zakon, bez prava na život, nejednake samo po zlu koje nisu spremni da učine za novac.

Ostala sam željna svoje dece.

Neka mi oproste, samo o tome razmišljam, neka mi oproste što sam želela da ne budu gladni, bosi i goli. Ljubav sam u njih posadila odavno, to je dobro. I dobro je što sam odsecala delove sebe da porastu u Ljude. Dobro, odlično.

I jesu, to je poslednja misao ispraćena poslednjom tabletom koja bi zauvek trebalo da prekine ovu nepravdu.

Bez brige, za samo dan, dva biće još gore.

Svima vama, nažalost.

 

 

Strah, nasilje, seks i droga

Ako ćemo iskreno, u svemu što se ovde decenijama unazad dešava dominira strah.

Ovi što iz vlasti strahuju od reformi koje treba da sprovedu, za koje nisu sposobni i nemaju ni znanje ni snagu, strahom zlostavljaju ove što iz straha da im deci ne oduzmu diplomu ili radno mesto u javnom preduzeću ćute i strahuju za medalju.

Umreženi sitnim, skoro šibicarskim interesima, gledamo se u oči i lažemo, svejedno da li Onaj ima doktorat ili Ovaj ima kriminalni dosije, lažemo se iz interesa.

‘Držimo se u šaci’, kao da čujem kako dovikuju jedni drugima, stežu pesnice i izmišljaju neprijatelje, tek da bi jedni drugima, a posebno trećima, skrenuli pažnju sa svega lošeg što jesu i svega dobrog što nisu uradili.

Jer, da je vlast htela pismen i obrazovan narod, ne bi s bizarnim Mićom ili Žaretom, svejedno, šurovala četvrt veka.

Jer, da je narod hteo mudru vlast i boljeg sebe, ne bi bezvrednu diplomu plaćao suvim zlatom samo da se domogne fotelje i privilegija na štetu sopstvene dece.

Isto tako, da je vlasti stalo do naroda, ne bi mu poturala kukavičje plagijate, dreku na sednicama Vlade, histeriju u sred poplava, keramičare za obaveštajce javne i tajne ugovore o prodaji zemlje, vode i neba, kao što bi narod, da je malo iskreniji, sebi priznao da je licemeran, da mu je logika šićardžijska, da budućnost ne vidi zaslepljen praznim stomakom i dnevnim tv budalaštinama, da ne voli ni komšiju ni prijatelja ako od njih nema koristi, da je ćutao dok ga nije lično dotaklo zlo u prosveti, zdravstvu, privredi, pravosuđu, policiji, državnoj upravi i gde sve ne i da je posle svega opljačkan, prevaren, obesmišljen, prestrašen i iznova glup.

Na kraju, priznali bi i vlast i narod da jedni druge, takve kakvi su, jedino i zaslužuju.

Saučesništvo u zločinu, kakobihvamrekla, to nas muči.

Što pre sebi priznamo, kaznu ćemo lakše podneti.