Strah, nasilje, seks i droga

Ako ćemo iskreno, u svemu što se ovde decenijama unazad dešava dominira strah.

Ovi što iz vlasti strahuju od reformi koje treba da sprovedu, za koje nisu sposobni i nemaju ni znanje ni snagu, strahom zlostavljaju ove što iz straha da im deci ne oduzmu diplomu ili radno mesto u javnom preduzeću ćute i strahuju za medalju.

Umreženi sitnim, skoro šibicarskim interesima, gledamo se u oči i lažemo, svejedno da li Onaj ima doktorat ili Ovaj ima kriminalni dosije, lažemo se iz interesa.

‘Držimo se u šaci’, kao da čujem kako dovikuju jedni drugima, stežu pesnice i izmišljaju neprijatelje, tek da bi jedni drugima, a posebno trećima, skrenuli pažnju sa svega lošeg što jesu i svega dobrog što nisu uradili.

Jer, da je vlast htela pismen i obrazovan narod, ne bi s bizarnim Mićom ili Žaretom, svejedno, šurovala četvrt veka.

Jer, da je narod hteo mudru vlast i boljeg sebe, ne bi bezvrednu diplomu plaćao suvim zlatom samo da se domogne fotelje i privilegija na štetu sopstvene dece.

Isto tako, da je vlasti stalo do naroda, ne bi mu poturala kukavičje plagijate, dreku na sednicama Vlade, histeriju u sred poplava, keramičare za obaveštajce javne i tajne ugovore o prodaji zemlje, vode i neba, kao što bi narod, da je malo iskreniji, sebi priznao da je licemeran, da mu je logika šićardžijska, da budućnost ne vidi zaslepljen praznim stomakom i dnevnim tv budalaštinama, da ne voli ni komšiju ni prijatelja ako od njih nema koristi, da je ćutao dok ga nije lično dotaklo zlo u prosveti, zdravstvu, privredi, pravosuđu, policiji, državnoj upravi i gde sve ne i da je posle svega opljačkan, prevaren, obesmišljen, prestrašen i iznova glup.

Na kraju, priznali bi i vlast i narod da jedni druge, takve kakvi su, jedino i zaslužuju.

Saučesništvo u zločinu, kakobihvamrekla, to nas muči.

Što pre sebi priznamo, kaznu ćemo lakše podneti.